Reč o Georgu Traklu Ko je on mogao biti ? (R. M. Rilke) Ne razumem te pesme, ali njihov zvuk me je opčinio. To je glas istinskog genija. (L. Vitgenštajn) …Tu pesmu je napisao Georg Trakl. Ko je autor, ovde ostaje nebitno, kao i kod svake druge veličanstvene pesme. Veličanstvenost se čak sastoji i u tome što se može pobijati pesnikova ličnost i ime. ( M. Hajdeger: pesma „Zimsko veče” / Ein Winterabend)
PROLOG Iz dubine stremim u jesenji grad, kroz oblake smeđe i purpurne noći, ka tebi hodim s ožiljkom stiha: ko je on mogao biti?
KO JE ON MOGAO BITI? U traganju za pesnikom, Ili riterom zlatnoga kalpaka, Usnulom krstašu kristalnog plavetnila Opojnog grada, u odjeku kazaljke ponoći. Tri vertikale do izlaska, do vrela crnog kosa, Za one iščezlog pogleda u izgnanstvu; anarhisti, Pesnici, plavo zverinje, ružičasti dim u krčmi, Zavodljivi napevi, u kasnu jesen crveni plodovi. Pitoma stada i senke pastira, bez glave, U povorci što mine u pustinju belog peska, Iz koga oštrice zvonika i limeni petlovi, Naziru se kroz pomrčinu: zavejan je Grad, I oganj gasne, žeravice su u rukama Gospodara i bahantkinja razigranih, vinom Zelena reka i vrba opijene su, svanuće Se uvlači i krvari u raskošni sjaj. Smeđe su munje i grmljavina fuge, Zatamnjen je vidik: jedna je strana sveta – Večnost i satenski pokrov. I samo On u pustoj Kamenoj ulici, opijen pomračenjem, krstolikih veđa, Ružinim laticama privijen, u noći rođen – Beskrajno, mrtav je! Ko je on mogao biti?
IŠČEZNUĆE Survah se u smeđu dolinu niz oštri kamen, Prhnu kos iznad glave, umilna tica spokoja, Čelo se rosi studenom zvezdom, to je distih- Belina otvara beskraj na početku, još samo tren Kad je rođen brat u vremenu u kome nismo Dotakli sklopljene ruke iščezlih! I ponovo iščezlih što dalje od sna Ovozemaljskog, gde ni pomračenje Ne može da sakrije dečaka voljenog grada, U plavom plaštu sa surim krovovima I zvonicima sa kojih se sliva posmrtni marš, Na pastire i ostarele matere i oceve. a koraci naši s tobom odjekuju potresno Mrtva vojska u crnim redengotima, U lazaretima i špiljama čuje se napev Iz satenskih stena velikog Rekvijema! Dim se vije iz zgarišta krtice zelenog oka, Kraljevi i pacovi u dvokolicama Železnih Rimljana, režu zlaćano žito, Krote umrle crvenih glava, a davno su Prošli vrli žeteoci i devojke s hlebom! Elis na obodu grada obavijen plaštom, Zastao, osluškuje lepet slepog miša, Kruni dijamante u fosfornom ribnjaku. U praskozorje kroz rajske vrtove učini mu se, Proleću utvarna senka srebrnog Neznanca, Crni portret Elze lasker šiler, veselog oka, Titravog pogleda ljubavnice opijene na smrt, Osmeha podatnog , nakarminisanog lica, Poduprte brade, misleće poze za pesmu Onome na poljskom putu što joj dodiruje usne: Ko je on mogao biti?
ARHIVSKI SUSRET SA GEORGOM TRAKLOM, POSLE BITKE KOD GRODEKA, U GARNIZONOJ BOLNICI U KRAKOVU, U NOĆI 3/4. NOVEMBRA 1914.
.[ poslednji dani ]
(…) Pošto se sa svojom sanitetskom kolonom našao u Galiciji, ušao je u njenu sastavu u bitku kod Grodeka. U nekoliko tjedana, koji su protekli između doživljaja te bitke i njegove smrti, Trakl doživljuje pravi pakao. Odmah poslije bitke prisili su ga, da čuva, potpuno sam, devedeset teških ranjenika, koji su se našli u nekom napuštenom ambaru. Krikovi bola, strašne smrti, što je sve ovdje morao gledati, sve ga to dovodi na rub njegova ionako nagrižena duševnog stanja. Neki je nesretnik u njegovu prisustvu, ranjen u trbuh, sebi ispalio metak u glavu, a Trakl mora da gleda kako se mozak samoubojice prosipa po zidovima ambara. Ispred ambara klate se leševi obješenih dezertera. Mjera je puna. Sve se to zbiva kod svijetla lojanice, a da ni jednom ranjeniku nije mogao pomoći. Naveče je pjesnik, u potpunom i nenadanom duševnom poremećaju, dotrčao do drugova i svojim revolverom pokušao samoubojstvo. Silom ga razoružavaju. Umiruje se i nastavlja službu. tada ga, odjednom, pozvaše u vojnu bolnicu u krakov. Veseo je, misli, da će u apoteku, ali na svoje zaprepaštenje primećuje, da su ga u Krakov poslali na promatranje njegova duševna stanja.”
(Wolfgang Schnedit, : G. trakl, Poezija, /prevod: Oto šolc/, Zagreb, 1958
„Učinili bi ste mi veliku radost kada biste mi poslali jedan primerak moje nove knjige Sebastijan u snu. Ležim bolestan u ovdašnjoj garnizonoj bolnici. krakov. Georg Trakl.
(Telegram izdavaču Kurtu Volfu u Lajpcigu: Krakov, 9. oktobar 1914. Zbirka pesama Sebastijan u snu objavljena je posle pesnikove smrti, 1915)
ODBRANA I POSLEDNJI DANI GEORGA TRAKLA, Na PUTU OD GRODEKA DO KRAKOVA, U SMEĐU JESEN, 1914. Smrt je svuda, lebdi u plavetnoj jazbini, Nezvana , leluja bodljikava žica, Topovska cev oslepelog oka vidi samo Posustale u smeđoj glini,u bekstvu Ka spasenju, usahlih latica stihova, Za epitaf jednog dana, ponovnog rođenja. Iz krika onog izobličenog u grimasu straha, Na mostu iznad crne reke, belasaju se zagrljeni, Rastočenog mozga, naslagane ruke i ispovest Smernoga monaha, za sve grehe onih bez usta, Davno poslatih u registar nestalih, a opet, Živih što mole da ona dođe, ta smrt poraza; U odjeku i vrisku pucnja, obešene lešine, Plavih naherenih kapa, grimizne suze i Pismo iz Grodeka, iz rova slave, a On je već Sa one strane sveta, gde gospodstvo je, Tmurnih orlova, i nekoliko pesama: dečaci Pored ribnjaka u aleji belih krinova, Sebastijan u ružičnjaku usnuo, Novalis na pripeci, I one povorke prijatelja i žena, hladne U toploj noći, u čežnjivom zagrljaju purpurnog Svitanja, kada se onaj Nepoznati ukazao, Zatvorio knjigu, Uspomene iz Berlina. Vojnička vreća uredno složena, potpisana Otpusna lista, smrtovnica, na ime, Georg Trakl, Farmaceut iz Salcburga, sa datumom 3/4. XI.1914. Mesto: krakov, garnizonska bolnica. Sve predato na čuvanje tirolskom drvoseči, Matijasu Rotu. Ko je on mogao biti?
IZ DUBINE - SVANUĆE U SUMRAK Zašto pišeš ? Negde, iz truleži sevnule munje, Tek primiče se soldat u šinjelu, avet streljana, Strašilo! Glava mu krpa, kalpak izvezena trska, Belina prekriva oči, pripovedaš strašno! Izvija se glas , pesma iz grotla crvene zemlje, Zverje na putu, halakanje, i kos se zariva u tkivo, Žar posipa po živima, i ne želiš da se čuje, Mnogoglasje mučenika, s ožiljkom posred lica Što ga nosi ko masku, zanavek, i upisuje u knjigu pogibije. Samo, to je zaveštanje divljeg gorja: zašto pišeš? Crnilo dubine grafit je praskozorja, čemerne reči Radost su svatovima poraženih, gde ženik beše Samo onaj u naricanju. I sve je senka: Ništa se ne miče, mrtva priroda, slike jeseni, Hleb na stolu i darovi prijatelja iz juriša, Na povratku u smrt, u susret železnom pljusku, I ridaš, ti izdužena Senko sa oboda grada! U zamku predat sudbini, ždralovi su na vidiku, Možda su svi spaseni, ponovo rođeni negde, Propast je svuda i blesak užarene cevi iz žitišta, Rasplamsala se večna vatra; samo je Jedan može ugasiti, Kad led smrvi i kola i vitice belih devojaka, I sve nevino pohara: i Jedno samo ostavi zapisano, I posle na razbojištu, nađeno kod Soldata – mrtvog! Zašto pišeš? Ko je on mogao biti? mart – juli, 2017.
