Уметница Марија Вукосављевић у својим радовима помера границе савремене уметности и религиозног сликарства. Иконе рађене техником веза на рециклираном материјалу, од којих је сваки пажљиво одабран и намерно искоришћен у сврху иконописања, на метафоричан начин говоре о напуштању старог и прихватању новог и узвишеног.
„Колико год се дуго тиме бавим, а бавим се двадесет година, тај рад се мења из дана у дан, нешто се ново научи. То није само ствар технике и техничког рада, ово је више ствар духовне природе.”
Уметница објашњава да процес рада на једној икони зависи од њеног духовног стања.
„Колико брзо ћу урадити икону зависи од духовног стања у коме се налазим и тога колико ми Бог помогне. Некад икону могу да урадим јако лако за кратко време, а некада се мучим месец дана и не иде. Тада након борбе одустанем и сачекам надахнуће.”
У свом раду користи текстил који више нема употребну намену, али и одбачене делове одеће које су монахиње носиле пре него су се замонашиле, као метафоре које означавају одбацивање пређашњег живота и прихватање новог који почива на узвишеним врлинама. Прекраја их и комбинује чинећи пачворк не само тканина него и времена у коме су уткане прошлост и вечност.
Уметница користи технику веза, која се од памтивека користи у религиозној уметности. „Вез се вековима користио у религиозној уметности, на пример за плаштанице које се и данас могу видети у манастирима. Ја га користим у својој уметности за иконе. Прва светитељка коју сам иконописала била је Пресвета Богородица, касније сам иконописала и друге.”
Иконописала је Богородицу, Свету Петку, Огњену Марију, Свету великомученицу Марину, Свету Ефимију, Јелену Дечанску и многе друге свете жене које су се својим делима уписале у вечност.
„Најпре сам радила само свете жене, не због тога што сам желела да само њих прикажем већ зато што сам хтела да прикажем значај сваке од њих.”
За икону Свете Ефимије користила је сукњу мати Ефимије Тополски, која је била њена игуманија, те је ова икона посебна јер симболизује духовну повезаност две жене.
„Један пријатељ ми је у шали казао да би требало да осликам и неког ’светог мужа’, те ми је то био знак да почнем да сликам и светитеље. Први је био Свети Илија, а потом сам наставила низ.”
Комбинујући стару технику и модеран приступ, Марија ствара уметност која је задржала свој сакрални карактер, али не и строгу форму. У овом, како бисмо га назвали, уметничком ходочашћу отишла је корак даље и померила границе не само савремене већ и религиозне уметности.
Разговарала: Ј. Јоцић
