Veze Priroda je hram gde mutne reči sleću sa stubova živih ponekad, a dole ko kroz šumu ide čovek kroz simbole što ga putem prisnim pogledima sreću. Ko odjeci dugi što daljem se svode u jedinstvo mračno i duboko što je ogromno ko noć i kao svetlost, boje, mirisi i zvuci razgovore vode.
Neki su mirisi ko put dečja sveži, zeleni ko polje, blagi ko oboje, - drugi iskvareni, pobednički, teži,
što u beskraj šire prostiranje svoje, kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha koji peva zanos čula nam i duha.
Šarl Bodler
