Рођење Пузимо кроз ровове меса главом напред кроз зид слузи натопљени крвљу и плодовом водом борећи се за ваздух распети између живота и смрти костију напетих попут дугог лука спремног на убиство оковани врпцом за отаџбину уз болни урлик егзистенције – Ево човека! Смрт нас све чека! Јуриш војско, у бој!
Кула Храни нас, поји и греје заробљене у бетонским кутијама које верно чува, кутијама из којих цуре јауци, оргазми, сузе и смех – гаји нас као бактерије док се међусобно варимо киселином која капље са спрата изнад са спрата изнад са спрата изнад са самог врха – пилеће коске покварена јаја ћелаве јелке тегле од ајвара пикавци кондоми и људи без крила који желе да одлете у неки бољи живот – све те њене сузе пљуште дубоко кроз нас све до гробног подножја где их гризу гадни црви и дивље мачке, бесни бескућници за које она нема милости и које не види јер лиже облаке док се издиже на прсте попут псета жељног пажње, испуштајући задах прженог лука, масти и креча, пркосећи законима природе све док је на крају не стигне Божја казна – напрсла кичма, сломљен кук – муњевито насилна смрт која ће нас вратити праху из кога нас је првобитно и саставила.
Рупа у глави Прстима опипај потиљак и ту, испод коже и лобање, иза блеска електрона што путују мрежом неурона, одмах иза твоје свести, твог ега и твоје несвести – ту ћеш наћи амбис свога бића – бескрајну рупу у коју зуримо ти и ја и сви људи овог света. За секунду старију од Бога, за метар дубљу од мамона, за собом је оставише хаос-црви пре самог простора, пре самог времена као знак да су ту били први. О њој има мало предања али се зна – да у њу паде анђео сломљених крила што је својим очима рептила навео длакавог Адама и Еву да поједу јабуку целу са Дрвета Сазнања спознавши муку и бол. И ово се зна – да је из те рупе Каин извадио камен којим мучки уби брата Авеља и да из те рупе бије пакла пламен, реке крви из хиљаду ратова, деца руку пуних калашњикова што једу живо месо људи. Зато немој да те чуди кад у бесаној, дугој ноћи чујеш неки далек вапај – то те рупа тихо моли да је метком кроз главу ослободиш у свет.
Иван Петровић
Насловна фотографија: Unsplash