(Слободан Владушић, Омама, Београд: Лагуна, 2021)
Чак и приступ роману Омама мимо читаоцима познатих оквира (ауторове књижевноуметничке и књижевнотеоријске прозе, те научног рада) природно (а наслову прирођено) иницијално подстиче на разматрања савремене књижевнотеоријске концептуализације простора: ово није роман простора по речничкој дефиницији, као што није ни класичан историјски роман или пак историјски трилер као експлицитна жанровска одредница у разговорима вођеним са аутором романа, поводом његовог четвртог књижевноуметничког остварења, дела Омама (2021). Пријемчив за ужитак широком кругу читалаца, роман Омама подједнако је подстицајан теоретичарима књижевности као повод и аргумент за преиспитивање и редефинисање (Бахтиновим речима) „жанра у перманентном настајањуˮ, романа, али и савремених теорија концептуализације простора на које дело Слободана Владушића „позиваˮ већ паратекстуалном одредницом. Књижевнотеоријско одређење Берлина као Мегалополиса (у научној монографији Црњански, Мегалополис), односно као „транснационалног града, који егзистира изван националног ткиваˮ, Слободан Владушићконцептом омаме шири ка наизглед парадоксаланомпроблему конструкције и очувања (српског) националног идентитета у Вајмарској Немачкој. У омами Милоша Веруловића ре-креира се Берлин, али не у значењу атмосфере или емоционалног простора (јер омама конотира и стањем одсуства чулне спознаје, односно малаксалошћу, неживотношћу). Берлин је у овом роману, како аутор истиче, један од његових јунака, а у релацији са осталим ликовима (Милошем Веруловићем, МилошемЦрњанским, Максом де Гротом, Луси де Грот, Маријом Јасенски) постаје лик – подлога, али лелујава, трусна, омамљива и омамљена.
Радња романа почиње на прагу јесени, алудирајући, сходно значењу овог годишњег доба у културолошким оквирима, на повезивање и обнављање. Очекивања се и испуњавају, али у контексту идентитета јунака, при чему је било неопходно „кидањеˮ везе са Берлином, односно Берлином јер овде није реч о топониму, већ о бременитом симболичком простору, готово по моделу Лотманове семиосфере где и сам Берлин, иако повлашћени члан бинарне опозиције, не постоји без своје маргине, Александерплаца. Бирајући Берлин (уместо Берлина), јунаци романа остају на његовом рубу, али у свом „просторуˮ. Упознавање, тачније упознавање са Берлином у роману је посредовано (упркос фактографији): Милош Веруловић Берлин иницијално упознаје преко Црњанског, чији је поглед на град (намерно не кажемо доживљај града) рационалан, јасан, дефинисан. Црњански Веруловићу представља Берлин, а кроз заплет приче о Берлину упознаје га са човеком и његовом природом. Милош Веруловић ће, у заплету, спознати Берлин и човека. Именица/стање (не)свести из наслова романа везује се управо за развој Веруловићевог лика и представља кулминацију његове слике живота: придавање боја земљи, небу, мисли. Обликујући лик Берлина са више аспеката – рационалног и омамљеног, фактографског и наративног, са лица и наличја, имплицитни аутор оставља читаоцу могућност за своју спознају простора, иако у роману има много њихових простора.
Прича романа почиње у Берлину 1928. године, а приповеда се гласом и кроз фокус Милоша Веруловића. „И ова прича је стварнаˮ, истаћи ће приповедач већ на почетку прве главе романа. Да ли је она стварна баш стога што је доживљена, а каткад и приповедана у омами? Да ли је омама једино стање (не)свести које гарантује истинитост? Да ли је омама – истина? Шта остаје иза омаме (тачније, да ли ишта остаје)? Да би пошао пут одговора на ова питања (без гаранције да ће одговор бити једнозначан, или иоле могућ), Милош Веруловић, војни заповедник који се успео на Кајмакчалан, почиње силазак: у Берлин, у Берлин, у себе. Јунак његове приче је Милош Црњански; уједно, он је и први динамични мотив романа, јер без њега – не би ни било ове приче. Милош Црњански је онај ко у својој перцепцији користи омаму, не дозвољавајући јој да преузме превагу у утиску, доживљају и закључку. Омама је Црњанском само средство за трагање ка димензијама простора и човека скривеним у чулима. Црњански је у омами – „у возуˮ за Суматру, у слутњи/осећају везе, али – није омамљен. Зато је лик Црњанског у овом роману веран, и наш. Владушић, иако један од највећих познавалаца и тумача Црњанскове биографије и свеколиког опууса, не опредељује се за изградњу лика, већ за лик у перманентном обликовању, где удела има и сам читалац са својим Црњанским. Црњански је (и дословно) у перманентном покрету на вертикали:сеновита земља – модроплаво небо, изговорено – неизговорено, виђено – чувено – доживљено, де-конструисано. Његове реплике су његове реплике, верне природи, интелигенцији, фрази овог ствараоца (који никада није фразирао). У једном од разговора поводом свог романа, Црњанског, књижевности и савремене стварности, Слободан Владушић је истакао да је управо „од Црњанског […] учио како се тумачи светˮ. Удружени, лик Црњанског и имплицитни аутор у великој мери обликован делом, а превасходно личношћу Црњанског, кроз лице Берлина и наличје – Берлин, усмерили су нас ка истини света. А лик Милоша Велуровића успешно је омамио нашу спознају.
Наратив о омами и простору (који се могу и изједначити) природно (и прирођено поетици Слободана Владушића) враћа нас роману Велики јуриш. Омама је већ ту кључни концепт доживљаја/спознаје прошлости, садашњости, живота (изостављамо рећ будућност јер је сам живот имплицира). На питање доктора да ли памти или заборавља, поручник бира омаму која уједињује наизглед супротне активности ума. Омама је овде стање у колоплету чула, који резултује звуком (тачније звуцима), светлом, бојом; искричавим лицима из магле, будношћу у халуцинацији. Роман Велики јуриш затвара реч можда, која својом амбигвитетношћу семантички корелира са омамом. У последњем роману Слободана Владушића омама је кулминација пута, тражења, спознаје. Стога синтагма „(велики) јуриш у омамиˮ постаје много више од синтагматске и семантичке споне два Владушићева романа; она представља модел истраживања и обликовања јунака у свим својим димензијама и разумевању живота са лица и наличја. Управо разумевање можемо издвојити као једну од највећих вредности романа, и то као чвориште укрштаја његових естетских, сазнајних и етичких функција: „Добри историјски романи омогућавају нам да осетимо и разумемо постојање историјских процесаˮ – у овим ауторовим речима, изговореним независно од свог стваралачког опуса, налазимо тачну вербализацију нашег читалачког доживљаја и Великог јуриша, и Омаме; они су верни животу – процесу, протоку, а верност је, по Аристотелу, један од највећих квалитета обликовања (трагичких) јунака и самих дела. Читајући о Берлину, сазнајемо за каузалитет и континуитет нацистичке идеологије, наговештене у Црњансковим путописима о Немачкој, а књижевноуметнички обликоване и семантички продубљене романом Омама. И, што је најважније, Црњански Берлин не слика у омами, већ рационално и аргументовано вреднујући сваки „таласˮ међуратне идеологије, али слутећи омаму.
Мотив (и метод) омаме различито конотира и у зависности од „омамљенихˮ ликова романа. Максу де Гроту омама је насушна; жив је само у њој. Луси де Грот, омамљена пожудом према свом брату Максу, своју омаму супституише омамљеношћу чулима, реализованој у искуствима са другим мушкарцима. Корнелијус де Грот омамљен је нацистичким идејама. Марија Јасенски омамљена је успехом, зарад којег је жртвовала чак и Макса де Грота. Међутим, сви наведени ликови користе омаму како би преживели. Милош Веруловић једини је лик у омами. Она у њему градира одвајајући се од снова („Ово је нешто друго. Осетићеш, свануло је. […] Не постоји реч која описује то стање, када се свест буди, а тело још увек спава.ˮ, 9–10), буђењем из бајке, бистрењем измаглице, приспећем на „перонˮ где „време стоји, а догађаји долазе један за другим, као трамваји. Без краја и последица.ˮ (16). Међутим, у контексту наратива о добром историјском роману, разумевање процеса односи се и на оно што је појединачно (конкретни историјски догађај), и на оно што је опште – процесуирање људске природе и њено разумевање, нарочито у ратним и поратним околностима, што је отежано великом временском дистанцом од датог историјског тренутка која врши свеколику дисторзију. Омама је сублимација свега наведеног – самог стања и начина разумевања датих процесуалности. На тренутак, омама задобија и властито име: нестали Милутин Топаловић, без физичког доказа постојања, без физичког трага о идентитету, једна је од симболизација омаме у овом роману. У омами се разграђује (идентитет) и гради (спознаја човека). Нестали Милутин Топаловић, као и идентитет поратног човека у туђини, остаје на лиминалној позицији: постојан, без физичког трага присуства, нестали, без доказа одсуства.
„У глави је остало једино неко нејасно кретање, неко сазнање да се пуцало, да су људи око мене падали, да се устајало, јуришало и повлачило, али су облици нестали. И лица. И имена. Све. Само је то кретање остало. И та безоблична маса разливала се свешћу, као неко провидно уље. Међутим, тада је у тој покретној маси нешто затреперило и као да се кретање, за тренутак, зауставило.ˮ (317–318) То је Владушићева Омама: кретање кроз претакање облика и светлости, релативизација свеколиког простора (од урбаног до простора сећања) и окретање ка есенцијалном, при чему се свака „речничкаˮ дефиниција мора искосити („омамитиˮ). Почнимо од прве речи лексикона Омаме: човек.
Мирјана Бојанић Ћирковић