Кажу да слика говори више од хиљаду речи, а живи доказ да и дан-данас постоје млади људи који се са пуно страсти баве сликарством и уживају у њему јесте шеснаестогодишњи Вељко Веселиновић из Ниша, ученик Уметничке школе. Сликањем и цртањем бави се још одмалена; почео је из хобија, да би на крају досегао ниво хиперреалистичности. „Увек сам волео да цртам и сликам. У почетку то није било нешто много посебно, али сам увек себи постављао нове изазове. Са око 12 година открио сам да имам велики потенцијал и да трудом и радом могу много да постигнем. Инспирацију проналазим у томе што још увек не знам колико далеко могу да догурам ‒ сваки следећи рад гледам да урадим што боље и да што више научим, то ме гура напред.”
Поред тога што напорно и истрајно вежба и константно ради на свом усавршавању, има и одличне предиспозиције, јер није једини уметник у својој породици. „Мајка и деда су ми сликари, а отац је завршио Уметничку школу, па су ме и они инспирисали.”
Као неко пред ким је тек велики пут у будућности, Вељко пази на најситније детаље и не штеди на времену, јер му је битно да сваки рад испадне квалитетан и посебна прича за себе. Кроз Вељкову машту прође мноштво различитих нијанси које може да употреби, пре него што крене да наноси боје на платно. „Хиперреализам и фотореализам захтевају много рада, труда и времена. На пример, портрет свог деде сликао сам око два месеца… Али се труд на крају увек исплати. Једна од најбитнијих ствари код хиперреализма и фотореализма јесте бити стрпљив и прецизан, зато што рад мора бити што сличнији фотографији и сваки детаљ је битан. Почетак рада је веома важан. Слика прво мора да се добро и тачно постави, па да се нанесе боја и тек онда иду детаљи.”
Сем тога што изузетно ужива у стварању, Вељко воли и да посматра и проучава туђе радове и дела, од свог деке, познатог нишког сликара, Душана Шуклетовића, до највећих и непревазиђених уметника. „Не могу да издвојим омиљеног сликара и слику, зато што има много добрих сликара и много добрих слика, али ме сви они скоро подједнако инспиришу, од Леонарда да Винчија и Микеланђела па до Салвадора Далија и Пикаса. Наравно, један од омиљених домаћих сликара ми је Драган Малешевић Тапи. Радови су му доста занимљиви и детаљно одрађени, па привлаче пажњу. Морам да наведем и мог деду, Душана Шуклетовића, који ме је доста инспирисао. Одмалена сам волео да гледам његове слике које су биле доста занимљиво одрађене; неких сам се и плашио због великих димензија и начина на који су насликане.”
Сваки пут до звезда јесте трновит, али и сви ми, од обичних грађана до посланика у влади, треба да предузмемо одређене кораке да би овакви млади таленти добили више простора за напредовање. Сама држава би требало да ради на већој промоцији уметности иначе и да уложи више новца у културу, а ми морамо да радимо на томе да што више времена посветимо стварању или уживању у туђем стваралаштву. „Данас се у Србији млади талентовани људи селе у друге државе, због тога што верују да ће тамо њихов рад бити више цењен, што и јесте тачно; у Србији не добијају довољно пажње и немају финансијску подршку државе.”
За крај, свим младим уметницима поручио је следеће:
„Труд се увек исплати, верујте у себе.”
Разговарао: Андреј Коцић
