Малена Све године твоје ја двапут у себе могу да ставим, и да остану још које, оне – што се пред Богом крију, а пред ђаволом не броје. Све страхове твоје ја давно сам умро и васкрсо пре твог првог дана... Мој крст је давно свој гроб видeо, много пре твог првог надања, првих жеља и првог срама. Ех, малена, речи су као мач; што их више из корица, односно из уста вадиш, све су жељније крви. Све више о осећањима говоре, а све мање осећања имају. Постају проклета рутина; порција унапред исплаканих суза које по потреби подгрејаваш за сваку новопридошлу бол, плачући за њом, а мислећи о некој која је стварно болела. Ма-ле-на... А све снове твоје још откад је проклела моја јава; пробудиле грешне зоре – прекрио мирис тамјана, мирис сена и пожутелих јесењих трава. И на месту детињих рана на коленима твојим код мене читав век ожиљци стоје; као подсетник шта се заборавити мора, да би се упркос свему могло ходати – понекад у друштву сам, понекад сам удвоје. Малена, малена, ма-ле-на... Песме су само узалуд потрошене приче, бунар патњи и исповест погрешним ушима. Дубина која се неким плићаком воде завршава. Живети ван стихова, значи живети срећно.
Заблуда Не замерам ти... Ниси ти сломила ништа што већ није било сломљено; па састављено и залепљено, оспособљено да полети довољно високо да може да доживи још један пад и тресак о тло, праћен оним језивим звуком ломњаве крила. Пад поред отвореног гроба; суза која као презрена жена милује земљу у жељи да искука још једну шансу, док јој иза леђа негде својим путем измиче вољено небо. Не замерам ти... Рећи ћу ти још и хвала. Хвала за све илузије и заблуде, за непроспаване ноћи и трагом зоре, кришом, у неком кутку између пркоса и нагона дочекана јутра. Једном када све прође, само ћемо заблуде и памтити. На њих ћемо се враћати; само ће оне нама деловати мило и драго, јер су само заблуде подстакнуте вером да је нешто могуће и да вреди. Ко се за веру венча, од заблуде се разведе, и чим дође себи, ако имало срца има са новом вером пред олтар оде. То је једини доказ да си жив и да си човек. А ти? Где год да си, буди добро... Ходај дуго; ходај, неуспела револуцијо давно заборављених снова. Мајко нерођене среће! Мајко празне утробе и пуног кофера, разних летова и падова, нада и разочарања, чипкастог доњег веша и свих оних плишаних меда отргнутих од детињства и угураних у свет одраслих и свирепих људи. Ходај дуго; сакриј очи иза тамних наочара и не мисли на мене. Ја једно знам... Тог дана када сам се освестио после пада и уздигао над локвом сопствене крви, придржавајући се за сломљена крила; прву снагу у себи искористио сам да се гласно смејем. Смејао сам се као луд; смејао и захваљивао Богу на паду... Рекао сам: Боже, хвала ти! Пао сам! То значи да сам летео. Осећај необјашњив људима који гмижу.
Једној жени Не, ти ниси стварна, јер стварност не изгледа тако. Стварност је бајат хлеб у гладним устима, заливен младим ужеглим вином старог живота. Стварност је мирис трулих трешања, мирис бола, осећај патње; прокужени почетак кажњен наказном сликом свог краја. Стварност је бич наших снова; пуна рака покопаних жеља, осмех и подсмех, комедија људи и гротеска човека. Стварност је лепа само када се угаси светло, или је месец сакрије у природној тмини. Стварност вреди само у мраку, прекривена илузијом и маштом, пре него што је јутро као какву курву открије и учини да буде стварна. Стварност је соба која свесно памти, кауч који грешно ћути, сат који куца, време које стоји, оно невреме тмурно и љуто што стално долази и живот који у страху од себе ка својој супротности иде. Стварност је бег од стварности; став мирно пред огледалом са гомилом стида због онога што видиш; али и којим зрном поноса што уопште можеш да стојиш. Стварност је полупразна чаша изнемоглог пијанца – молебан, молитва и опело, кров над небом на којем главе висе – главе дрске и пргаве ћуди, што се усудише да погледају преко. А ти? Где си ти у тој причи? Рекох: ти ниси стварна! Не лажи, ниси, јер стварност не изгледа тако. Тебе млеко као да није дојило него заливало, и море бујно и једро, сувог ока, због тебе у кап се сливало. Чак и земља горда, што као Ала све ка себи вуче, под тобом понизно лежи, да се из ње увек изнова рађаш. Које су рајске виле сном благим тебе сниле, од жеђи Хада криле, Богу на милост дале; речи Богородице кроз твоја уста слале – речи што су за опрост знале, на згаришту мом пуном праха у прах пале?! Све ми се чини да када нага уђеш у воду не переш се ти водом – него се вода тобом пере, јер и она јадна од рђе грешника затрована свој глиб би с тобом да спере. Не причај ми о стварном, ти грофице мојих надања смелих, немој вечност с пролазним да делиш, немој о прљавом, ти златног сјаја, немој о стварном, ти делу раја. Не говори молим те, мучи, ћути, не збори! Пусти љубав нека у страсти сагори, пусти живот мој мени, да ме мори; остави смрт да се са смртником бори. Ти стварна ниси, а душу свега жељну о стварном лагати је лако, ја ипак знам: стварност не изгледа тако.
Биографија:
Никола Трифић рођен је 22. маја 1989. године у Приштини. Поред писања поезије и прозе, бави се и новинарством. Био је уредник политичког интернет магазина „Геостратег”, док данас ради као стални колумниста на порталу „Конкретно”; такође сарађује са више медија у Србији и региону, међу којима су: Видовдан, Ин4С, Геополитика, Корени, Показивач, Објектив Медиа и многи други. Аутор је више од 500 колумни, од којих су неке са друштвеном и политичком тематиком превођене и на стране језике. Његов текст-есеј, посвећен очувању ћириличког писма, подржан је и промовисан од стране Српског културног центра и Удружења за заштиту ћирилице. Писао је предговоре и рецензије за више књижевних дела, а као аутор песама и прича заступљен је у двоцифреном броју заједничких збирки, зборника, фанзина и часописа за културу. За 2021. годину спрема своју прву самосталну збирку песама након које планира и објављивање свог првог романа. У раној младости бавио се спортом и рок музиком. Свира гитару. Завршио је Правни факултет. Живи и ради у Нишу.
Predivni stihovi , već prepoznatljiv stil pisanja koji se pamti …kome se rado uvek vraćam …
Čarobno pero, iz kog se poput bisera nižu sjajni stihovi i pesme koje se ne zaboravljaju …naprotiv , stvaraju novu epohu na svom putu pesništva ..
Po koji put srcem Čestitam i beskrajno uživam i u svakom stihu.
Ovde nedostaje još jedna , meni omiljena ..
„RASPRODAJA “ …
Moje poštovanje Pesniče i srdačan pozdrav 😊
Велико Вам хвала, Лидија, на свим речима и на свој пажњи! Песме су као залутали сиротани, вечито неснађена, помало расејана биће на овом свету – Ви и особе попут Вас им дајете кров над главом, уз Вас су ти стихови на сигурном. 🙂 Такође, желео бих и овде да се захвалим дивној Наталији Ристић и осталим дамама, које су омогућиле да моје песме буду објављене и овде. Велики поздрав!