„Egzistencija prethodi esenciji”, rekao je jedan čovek sa važnim i jasnim zadatkom: otrgnuti se racionalnom. Njegovo ime je Žan Pol Sartr; rođen je 1905. godine u Parizu i ponekad nam njegove reči, čak i posle 116 godina, odjeknu u uglovima umova. Pored toga što je bio filozof i romansijer, dobitnik je i Nobelove nagrade, koju je odbio. Takođe, tvorac je jednog čina koji je i danas tabu tema: slobodna veza. O njoj svedoče spisi o Sartru i Simon de Bovoar, ženi koja je začetnica feminizma – i danas neshvaćenog. Verujem da su oni otkrili slobodu. Postavljam pitanje na koje nemam odgovor: da li je Sartr bio ispred svog vremena ili je uspeo da filozofski vreme zaustavi? Svet i filozofija su naizgled isto: jedna nit koja povezuje ljude i njihove misli. Imanuel Kant je uticao na Sartra, ali Sartr je tu malu tradiciju nastavio po uzoru na Albera Kamija, čijeg „Stranca” svi odnekud poznajemo. Svet je jedan veliki mozaik koji šalje mnogo poruka, ali ja verujem filozofiji koja kaže da je istina samo jedna. Ikona mladih i filozofska figura egzistencijalizma bio je čovek osuđen na slobodu. Svaki čovek doneće odluku o tome ko je i šta je ono što želi da bude – to je moć izbora i početak egzistencijalizma. Ako mene pitate, veća moć od te još uvek nije otkrivena. Dakle, samim tim što čovek poseduje slobodu izbora, on je odgovoran za svoju egzistenciju i njeno razviće. Egzistencijalizam sa svojim slobodnim ropstvom je nešto što se sukobi sa racionalnim pogledom na svet – bez religijskih stega i društvenih normi. U Sartrovom umu rodila se ideja da su egzistencijalizam i sloboda isto. Jedina čovekova moć je moć izbora. Čovek je osuđen na tu slobodu. Prema tome, čovek će biti osuđen na samoga sebe i sopstvene izbore koji grade njegovu ličnost. Sve to me navodi da pomislim da nema determinizma, iako mu vekovima milioni ljudi veruju. U osnovi svega nalazi se čovek, osuđen na sebe, a ipak slobodan. To otvara neka Hegelova i Kantova pitanja, te ću morati da ponovim Kantovu misao: „Čemu čovek treba da se nada?”. Naša moć je svest o našoj savesti i prolaznosti. Govorimo to u ime slobode. „Uvek za kukavicu postoji mogućnost da više ne bude kukavica, a za heroja da prestane biti heroj.”
Marija Jovičić
Zovem se Marija Jovičić, rođena sam 3. 9. 2002. godine u Zaječaru. Uskoro ću završiti Gimnaziju u kojoj sam pohađala nastavu prirodno-matematičkog smera. Pohađala sam niz umetničkih radionica „Pop Pobuna umetnosti“ u periodu od septembra do decembra 2020. godine. Ljubav prema pisanoj reči gajim od malih nogu, kao i prema jezicima. Govorim engleski, francuski i grčki jezik i na početnom sam nivou turskog i italijanskog jezika. Želja mi je da naučim sve jezike na svetu. Veliku ljubav takođe gajim prema filozofiji koju sam imala priliku da učim samo u četvrtoj godini srednje škole. U slobodno vreme volim da čitam, pišem poeziju, prozu i eseje, volim takođe da odem u pozorište, jer je i gluma jedna od mojih velikih strasti.
Naslovna fotografija: Pablo Heimplatz, Unsplash