Напомена: коришћене слике припадају ауторки.
1. Град духова или уклети град… Какогод звали ово место – ја сам ту . Док корачам добро познатим, пустим улицама, гледајући у даљину, у маглу која постаје све гушћа и напорнија, осећам њихово присуство. Не могу да их видим, али, они су ту. Неки ходају поред мене, неки ме обмотавају, неки само стоје по страни и посматрају ме. Они су део мене, ја сам их створила, ја и овај град. Сећања, свака лепа успомена која је уништена једним потезом остаје заробљена у овом граду као једна сенка. Желим да живим без њих, не могу поднети њихов језиви шапат! Понестаје ми ваздуха. Оставићу иза себе овај уклети град, али знам да ће он вечно живети у мени. Док се по ко зна који пут преиспитујем да ли je њихово постојање само моја кривица, припада ми мука око срца. Покушавам да умирим дрхтаво срце и понављам у себи: Они постоје због мене, али не мојом кривицом! С том спознајом напуштам град духова. Одлазим, опет с надом да их нећу затећи следећи пут, свесна да то никад неће бити могуће. Они су ја – ја сам они. Моје сенке, моја прошлост… Заробљени обитавамо у граду духова.
2. Прогања ме разјарена звер у облику беса и очаја. Мрачне и бурне емоције ми и ове ноћи разарају душу. Лежим и гледам кроз прозор, док му допуштам да обузме сваки атом мог бића. Жели ме навести на криви пут, као и досад. Док ме нада напушта, мој полуотупео поглед ce фокусира на малену светлећу тачку на небу. „Поново си ту, звездо?“ Трептајем ми даје потврдан одговор. „Зашто си ту? Долазиш већ неколико пута и увек ме затичеш баш овакву. Шта желиш да ми кажеш? Ко си уопште ти, звездо?“ Разбистрио се поглед, не сме ми побећи звезда. Минути пролазе, осећам да и она мене посматра. „Нећеш ми се извући без одговора, звездо, пратим те.“ Бујица деструктивних емоција је и даље ту, опирем се, али не вреди, не владам својим разумом. Не… Не смем посустати, не смеју да ме надјачају, ово је још једно лоше вече, сутра ме чека бољи дан. Склапам очи. Да, то је то, јача сам од тебе, прошлости! Притисак у грудима попушта. Отварам очи и… „Звездо, где си? Зашто си отишла?“
Јована Денчић је студенткиња прве године Психологије на Филозофском факултету у Нишу, креативац, филозоф, писац и фотограф. Ова свестрана, млада уметница у слободно време трага за инспирацијом, коју проналази у свом окружењу. Ова храбра ауторка желела је да са својим читаоцима подели један податак из своје биографије. Она се годинама уназад бори са анксиозним поремећајем и управо ју је та борба инспирисала да своје мисли, осећања и психолошке доживљаје пренесе на папир. У томе се огледа снага ове девојке која руши лимите.
