Снови скривени у подруму (Стефанија Брчић)

Х (24. 12. 20)

Када моје очи изгубе сјај
Биће то дан као и сваки други
Можда неки уморни уторак
Или страсна субота
Сабласна среда
Или празнични петак
Можда се догоди 
На Тргу републике
Или док ми песак плива недрима
Једног загушљивог јулског дана
Усред вежбе из анатомије
Док асистент у рукама држи моје препарирано срце
Или чађава плућа 
Можда се деси ујутро
Када се читав свет буди
Само ја одем да спавам
Можда кад легнем крај тебе
Моја душа полети у свемир
Од среће
Од стрепње
И никад се више не врати
А може се десити
И док учим у читаоници
Да ми поглед побегне до тебе 
И напокон видим црнило од кога си саткан
Можда се утопим у сопственој тузи
Док ми цигара пржи усне 
Док ми речи пеку груди
Или
Ми се са плећа подигне терет свих светских боли
Па се винем у небо
И сагорим са звездом падалицом
Можда то буде 
Оног момента
Кад осетим истинску срећу
Од шока бих пукла на хиљаду комадића
И онда би ме скупљали 
По црногорским горама
Новосадским улицама
Београдским мостовима

Када моје очи изгубе сјај
Сунце ће наставити да сија
Киша ће дамама и даље кварити фризуре
Просјаци ће се још увек мрзнути на кошави
Птице ће певати 
Ноћ ће остати најискреније доба
Младости ће венути
Као црвене руже
Новогодишња расвета ће светлети
Славиће се Божићи
Светске боли неће се умањити
А људска туга ће наставити да ломи 
Ломиће се и чаше
Ломиће се и кости
Ломиће се и снови
Само моје очи то више неће видети

Откад сам тебе срела (28. 11. 20)

Откад сам тебе срела
Почела сам да примећујем
Шарене прозоре студентског дома
Попреке погледе колегиница
И неуједначено размазану белу фарбу по зидовима чајне кухиње
Почела сам детиње да се надам
И апостолски да се молим
Богу
Космосу
Чуварима светова
Свим знаним и незнаним
Кројачима судбине
Да си за мене рођен.
Почела сам 
Да за свака сива кола мислим да су твоја
И 
Да за сваку девојку са којом причаш мислим да је твоја
Да црним крејоном око очију
Размазујем сузе
И пудером сакривам
Мрвице твоје љубави по своме врату

Откад сам тебе срела
Почела сам да верујем у љубав
И у оно „шта ако”
Иза сваке реалности
Студиозно сам изучавала
Сваку влас твоје немирне косе
Сваку кривуљу твога (не)искреног осмеха
Сваку нит што повезује наше душе.
У твојим зеницама
Заспале ми наде
О малој кући на обали мора
И срећној породици
У искри твога погледа
Ја сам видела 
Нерођену нам децу 
Како трче црногорским горама
И дишу праву љубав
Видела сам 
Плавске зиме
И
Београдску спарину
Наши испреплетени прсти
Мирили су зараћене стране
А пољупци су лечили 
Све скривене боли

Откад сам тебе срела
Схватила сам
Да погледи умеју да преваре
Више него стотине речи
Изливених са твога медног језика
Схватила сам
Да неки снови остану заувек недосањани
Скривени у подруму срца
Да боле и пеку 
Више него сва кајања света
Да је индиректна љубав
Гора
Него директне увреде
Да су неки људи
Створени само да их немамо
И за њима 
Живот
Прежалимо.

Можда спава (25. 1. 21)

Њено бледо тело лежало је поред мене
Некада пуно младалачког жара и жудње
Сада непокретно као врећа костију 
И даље изражене црте лица
Имају обрисе мојих кошмара
А усне 
Плаве 
Као небо с ког је пала
Опет су ми шаптале бајке
О девојчици
Која је јурила одраслост
И стала на врата озбиљног света
А онда одлучила да јој се не свиђа
И остала заувек на раскршћу
Што поштену жену дели од курве
Разапета између сећања на детињство
И маштаријама о старости
Њена нежна бедра
Још увек траже теме да се на њих наслони
Руке вредне хиљаду ластавичјих крила
Висиле су као неизвесност
Немирне локне постале су кротке
Више није било магије у њеним покретима
Више није било њених покрета
Можда сања снове веће од стварности
Можда јој анђели певају 
Можда јој ђаволи вриште
У њеним очима нема више вапаја наде
На њеним грудима присутно је само одсуство живота

Стефанија Брчић