ULIČNI SVIRAČ Viđam te svakog dana na istom mestu, ručice mi ka tebi hrle, možda sam još dete, ali razumem tvoju pesmu. Kapu mi je brižno naštrikala mati, niz ulicu kad krenem, da mi toplo bude, iako sam malen da razumem ljude, tvoju pesmu ja razumem... Ne pamtim umilno lice njeno samo obrisi u sećanju ostali, golubove hranim, jer raditi ništa drugo ne umem, a ipak, tvoju pesmu ja razumem. Ista nam je tuga, ulični sviraču, iste nam ptice svakoga dana ispred nogu slete, zato razumem svaku tvoju pesmu, a samo sam dete.
NOĆ BOJE INDIGA Noć boje indiga lopov je mojih nadanja, svih snova i želja koje držah u rukama. Lomi me, drobi, dušu napola kida i ne da jutru da se u zlato preliva. Ta tužna noć u boji indiga na tacni mi služi ostatke zaludnih godina. Po šavovima puca tkanina ispod koje mile loša sećanja. I dok me štipaju slane kapljice po obrazima, ova čudna noć u boji indiga iskrivljuje rukopis mog života.
NISI ME SLUŠALA, MARIJA Jednom sam ti rekla, Marija, da monsunima leđa okreneš i navučeš rukave kada novembar čekaš. Jednom sam ti rekla, Marija, korov da posečeš, a ne da kidaš latice ružama da od njih sunce pobegne. Jednom sam ti rekla, Marija, da ne psuješ nebo zbog kiše, da naučiš biti zahvalna kada dugu po svodu ne razlije. Jednom sam ti rekla, Marija, da su ljudi zli jer tako žele, niko ih tome učio nije, sami su birali svoje puteve. Jednom sam ti rekla, Marija, da se toplo obučeš kada čekaš zime, promrzlo srce se teško ugreje kada ga nepravde života zalede. Nisi me slušala, Marija.
NE PRIČAJ NAGLAS Ne pričaj naglas o svemu što znaš, izgovorene reči dobiju novi oblik i više u celofan ne staju, kako god da ih umotamo. Čuvaj nas za svoje tišine, jer ljudi su opaki – jedva čekaju da zabole tuđe galame. Nasloni glavu na moje rame, ne daj nikome da nas odvuče u vrtloge nemira. I samo ćuti, ušuškaj šapate da ih vetar ne oduva kao maslačke. Uspavaj nežne reči na jastuku, da ih košmari ne probude i ne naprave nemirne talase u bonaci... Ne pričaj naglas o svemu što znaš, ljubav ne spominji, jer ljudi su navikli da im smeta tuđi mir.
NE KRADI MI PROLEĆE Ne kradi od mene proleće kada dobro znaš koliko sam čekala da mi se vrati i u dlanove mi leptire stavi. Ne ruši gnezda pticama, pusti da kljunovima sa lica mi bol popiju i odnesu ga svojim krilima daleko. Oblake tamne ne prizivaj kada dobro znaš koliko dugo sam čekala sunce na prozoru da mi ozeble prste od češkanja prošlosti ugreje... Da, ti dobro znaš koliko mi se kristala razbilo u očima dok su drugima prelivane čaše, nazdravljajući za pogrešan put koji sam izabrala, pa u memljive hodnike zalutala. Ne kradi mi proleće, tek je počelo da zeleni, da lista, ne lomi jorgovane, jer ja više nisam ista, izgažene pupoljke ne umem da oprostim.
Nataša Sogić
Pisanjem se bavim od malena. Pesme su mi štampane u zbornicima „Umetničkog horizonta” i „Panonskog galeba”. Uređujem stranicu na fejsbuku „Srce od papira” sa svojom poezijom i prozom.
