Осећаш да крвариш,
да тонеш,
да се стрмоглавиш,
да си нем,
испран,
непомичан,
одвећ свачији хир,
трајна сена,
освојена међа.
Осећаш да ниси свој,
не знаш да су окрајци
већ подељени,
не слутиш да си једном
већ био у том сну.
Под истим кровом
два света стоје,
три анђела над нама.
Пред свим сенкама стојимо,
треперимо,
нико није свој.
Потребно ми је време.
Да се отрезним.
Од лоших силуета.
Од турбуленција у стомаку.
Од беспотребних праштања.
Од узалудног надања.
Од себе.
Било ми је све то потребно, бар још неко време.
Да савладам све страхове,
који се боре у мени и са мном.
Да више не жалим за пропуштеним сновима.
Да није срећа у времену за нама.
Потребно ми је време.
Да те вратим у колотечину.
У мравињак без мрава.
У собу без сенки.
Потребно ми је време.
Да докажем да је време пролазно.
Да ме тишти сама помисао да немам времена.
Да ми више није стало.
Аутор: Миљана Живић