КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИСИ НА МРЕЖИ

Данас ћу вам говорити о електронским књижевним часописима. Тема је опширна и компликована, тако да у ових неколико минута свакако нећемо стићи ни да је загребемо по површини. Но, шта је ту је. Најпаметније је да почнемо од почетка: од првог електронског књижевног часописа у Европи: од „Балканског књижевног гласника”.

Напомињем, и пре оснивања „БКГ”, „књижевност је постојала на мрежи”. Наравно. Али, није било електронских часописа, са јасном уређивачком политиком, који би имали главног и одговорног уредника, редакцију, дописничку и сарадничку мрежу…

Постојали су дискусиони чет портали за литературу, понека подстрана у оквиру већег сајта, коју је својим корисницима омогућавао и одржавао интернет провајдер, странице понеког ентузијасте (чувен је малтене „народни херој” „Банепревоз”, који је замало завршио у затвору због бесправног постављања читаве библиотеке илегално преснимљених ПДФ књига)… Блогови су били у повоју, и веома компликовани за уређивање. Фејсбук, Инстаграм… ништа од тога није постојало.

Да се подсетимо, прва веб-страница направљена је тек 1991, у ЦЕРН-у у Швајцарској. Први веб-прегледник (browser) представљен је 1994. године. Ако желите да видите како је то изгледало, изволите: идите на страницу https://worldwideweb.cern.ch/browser/, покрените World Wide Web, на левој страни одаберите Document, кликните на Open from full document reference, укуцајте URL веб-одредишта које желите да посетите у поље Reference и потом кликните на Open. Нема графике, нема слике, тона… само информације. Али, тад је и то било много.

Није постојала кабловска или Wi-Fi мрежа – информације су се преносиле преко аналогне телефонске линије: оно што сте желели да пошаљете, слало се од рачунара – преко модема, до кућног телефона каквог има готово свако домаћинство, потом од кућног телефона до телефонске централе, из телефонске централе до неког другог кућног телефона, на који је био спојен други рачунар. Овим системом се, кроз бакарне спојне водове, вршио пренос аналогних сигнала (што је, као што знамо, првобитно намењено искључиво за говорне информације) у врло уском спектру од 400 до 4.000 Hz, што је сасвим довољно за пренос говора. На тај начин могуће је остварити увезивање рачунара са брзином преноса до 56 kbps. (Теоретски, али само теоретски и 64 kbps). Наравно, све то важи уколико рачунар који позивате није заузет пријемом информација од неког другог рачунара, или, просто, ако његов власник не користи кућни телефон у друге сврхе у том моменту. Разговара са мамом, рецимо.

Само да упоредимо: од 56 kbps, стигли смо до данашњих 54 Mbps. Да би вам било јасније: једну фотографију сте преко аналогне телефонске линије слали два, или три сата. Понекад и дуже. Данас је за читав играни филм од сат и по (не заборавите да једна секунда филма има двадесет четири сличице, читав филм, дакле, око 130 хиљада сличица, или фотографија) довољно… па, знате и сами. Наравно, доживећемо да се и то убрза.

Да направим малу дигресију: оријентационо, на крају епохе палеолита (15 хиљада година пре н. е.) број становника на Земљи био је три милиона. До краја неолита (две хиљаде година пре н. е) живело је на Земљи 50 милиона људи. На почетку нове ере становништво је бројало 230 милиона, а око 1 000. године нове ере 275 милиона. Милијардити човек је рођен око 1800. Године 1900. било нас је 1,6 милијарди, 1960. 3 милијарде, 1993. 5,5 милијарди, 2003. 6,3 милијарде, 2017. 7,4 милијарде. Данас, вероватно, више од осам.

Почеци интернета се вежу за стварање ARPANET-а, 1969. године, мреже рачунара под контролом Министарства одбране САД. Та мрежа формирана је да би командна структура и пренос информација од јединице до јединице функционисали чак и у случају нуклеарног рата. Рачуна се да је у тој мрежи било нешто више од три хиљаде рачунара, јер су се убрзо на њу „прикачили” универзитети (али, само научно‑истраживачка одељења). Данас, за само тридесетак година од ARPANET-а, број рачунара који међусобно комуницирају на интернету процењује се на око 150 милијарди. Сад упоредите тај „раст популације”. За 17 хиљада година (почели смо од три милиона душа), људска популација се увећала две и по хиљаде пута. За тридесет година „популација” рачунара који су на интернету увећана је педесет милиона пута. Ја јесам конзервативна особа. Веома. То сви знају. И наравно да више волим штампану књигу у руци, него да читам са екрана мобилног телефона, таблета, рачунара, киндла… Али, свестан сам да је електронско издаваштво – не будућност, већ садашњост.

У моменту кад смо били принуђени да оснујемо „Балкански књижевни гласник”, културни простор земље у којој смо више од седамдесет година живели почео је да се распада. Не да више није било могућно сазнати ништа о новим књигама, позоришним представама, филмовима или изложбама које су се појавиле у Загребу, Љубљани, Сарајеву, Скопљу него је због ратних операција и санкција било немогуће послати породици или пријатељима телеграм којим би их обавестили да је неко умро. Апсолутно није постојала никаква комуникација. Нити смо „ми” знали шта раде „они”, нити су „они” знали шта се „код нас” дешава. А то није смело да се дозволи.

„Балкански књижевни гласник” је попунио ту рупу. Наше, балканске уметности, а нарочито позориште, радио, филм и, на крају крајева, књижевност имају један специфичан bouquet, сличне, ако не и исте токове, исте начине… Токове и начине често неразумљиве људима који потичу из других културних средина. Наравно да под „балканским” мислим на све јужнословенске књижевности, као и на грчку, албанску, ромску, русинску, словачку, цинцарску књижевност, уз додатак румунске, јужномађарске, турске… Ради се о једном веома карактеристичном менталитету који евидентно повезује писце са ових простора. Па, и не само писце.

Морам да признам, у доба, кад је „Балкански књижевни гласник” почео да се појављује на „електронским киосцима”, није било ни довољно рачунара за све заинтересоване читаоце. На крају крајева, ретки су били људи који су имали компјутер код куће, а од њих још ређи они који су имали и модем, и могућност да комуницирају са другим рачунарима, или да се споје на мрежу. (Данас скоро свако у џепу има компјутер снажнији од рачунара који су водили „Аполо” мисију од Земље до Месеца и натраг. И свако дете уме да користи тај компјутер. Мобилни телефон.) Свеједно, „БКГ” се брзо прочуо: од неколико стотина прегледа нултог броја часописа, за три месеца стигли смо до неколико хиљада прегледа. Од тих неколико хиљада, за неколико година стигли смо до неколико десетина хиљада читалаца. Тај „тираж” је на известан начин и схватљив: „Балкански књижевни гласник” се труди да увек представи „нове” писце, или већ познате, са „новим” текстовима. У исто време „БКГ” прати токове наше савремене литературе и представља је и окружењу и свету, и оно што се дешава у литератури код наших суседа, која нам је тренутно недоступна.

На известан начин, уређивачка политика „БКГ” била је наставак издавачке концепције чувеног „Српског књижевног гласника”. „СКГ” је, да се подсетимо, основан 1901. године, и прва серија овог часописа излазила је све до почетка Првог рата, 1914. Уредници су били браћа Богдан и Павле Поповић (не обојица у исто време) и Јован Скерлић. Након Првог светског рата, 1920, покренута је друга серија „СКГ”, коју су тад уређивали: прво Богдан Поповић и Слободан Јовановић, потом Светислав Петровић, Миодраг Ибровац, Милан Богдановић, Милан Предић, и Божидар Ковачевић. Битно је знати да је функција књижевног часописа тада била много значајнија него што је данас. Данас је сваком полуписменом дилетанту могућно да објави књигу, ако има 200–300 евра. Или, чак и бесплатно, уколико уме да користи рачунар. Но, добро, признаћете да има и много горих хобија којима би се човек могао бавити. Дакле, није ни то страшно.

У то доба се у литературу улазило искључиво преко књижевних часописа. Уколико писац прође први и најстрашнији, најгушћи филтер уредника у часопису, тад може да претендује и да своју књигу види међу корицама. Посебна прича је што су часописи пратили и новообјављене књиге: тад је и књижевна критика била значајно важнија него данас. Данас је, ако ћемо право, скоро да и нема.

У „СКГ” су дебитовали и афирмисали се (па касније и објавили књиге) Стеван Сремац са „Зоном Замфировом”, Петар Кочић својом приповетком „Кроз маглу”, Бора Станковић са „Коштаном”, Радоје Домановић са „Страдијом” и „Краљевићем Марком по други пут међу Србима”, Иво Ћипико, Симо Матавуљ, песници Јован Дучић, Милан Ракић, Тин Ујевић, Алекса Шантић, Сима Пандуровић, Милутин Ускоковић, Милутин Бојић и други, укључујући и писце из области науке и културе као што су Јован Цвијић, Александар Белић, Јаша Продановић и друге. „Српски књижевни гласник” је међу својим редовним сарадницима имао и Ива Андрића, Исидору Секулић, Момчила Настасијевића, Милана Богдановића, Десанку Максимовић, Гвиду Тартаљу, Растка Петровића, Бранка Лазаревића, Богдана Чиплића, Ристу Ратковића, Густава Крклеца, Милоша Црњанског, Бранимира Ћосића и друге.

Битно је поменути и да „СКГ” није био једини књижевни часопис код нас. По том питању, усуђујем се да кажем, заиста смо били богати. Али, то је тема за један други сусрет.

Наш циљ је био да објављујемо не само добре већ искључиво најбоље писце. Да у тим добрим писцима могу да уживају и читаоци ван граница наше земље, а и да наши читаоци добију информацију о добрим књижевницима из иностранства. Тад, кад је „БКГ” почео са радом, наш часопис је био једини „прозор у свет”, једини извор вести до којег је свако са рачунаром и интернет везом могао да дође.

Углавном, желим да вас замолим нешто: запишите на комад папира имена три заиста добра писца из наше земље и региона. Ако све троје не пронађете у „Балканском књижевном гласнику”, јавите се – дугујем вам чоколадну бананицу.

На крају, имам обавезу да вам предложим да прелистате на мрежи неке значајне електронске часописе који излазе у нашој земљи – а не само да хвалим свој, „Балкански књижевни гласник”, који можете читати тренутно на привременој, академској адреси: https://independent.academia.edu/Balkanskiknji%C5%BEevniglasnik.

Не заборавите да скролујете ниже, тамо ћете пронаћи и нашу „Белу библиотеку”: дела која су објављена у неком од ранијих бројева „БКГ” као сепарат, или штампана у „Црној библиотеци БКГ”, а није их више могућно пронаћи у књижарама. Ускоро ћемо поново бити доступни и на својој страници (али, у новом формату, једноставнијем за коришћење, претраживање, читање), и на платформи https://pkp.sfu.ca/ojs/.

Колегиница Бојанић Ћирковић ће бити толико љубазна да свим учесницима пошаље ову моју, прилично „приватну” листу линкова. Помињем и штампане часописе који су данас дигитализовани, као и часописе који су оригинално електронски (значи без штампане верзије, или са спорадичном штампаном верзијом).

„Лeтoпис Maтицe српскe”, нajстaриjи српски књижeвни чaсoпис, који је још 1824. године покренуо Георгије Магарашевић, дoступaн је у eлeктрoнскoм oблику oд jaнуaрa 2005. гoдинe. Данас је уредник Ђорђе Деспић. http://www.maticasrpska.org.rs/letopis-matice-srpske/

„Књижевне новине” – некад веома значајан и утицајан часопис, који издаје Удружење књижевника Србије. На несрећу, почетком деведесетих година прошлог века, кад је Удружење књижевника спустило критеријуме за пријем нових чланова, и часопис је променио уређивачку политику и, како изгледа – престао да се бави литературом. Нема га на интернету – нажалост ни старих, а на срећу, ни нових бројева. Пре неколико година „Балкански књижевни гласник” је понудио Удружењу књижевника да, у сарадњи са Центром за развој каријере Београдског универзитета, потпуно бесплатно дигитализује и постави на мрежу комплетну архиву „Књижевних новина”, али, нису били заинтересовани. Претпостављамо да ни не знају где им је архива старих бројева.

Након распада Удружења књижевника Србије на УКС и СКД, дотадашњи главни уредник „КН”, Петар Цветковић основао је „Књижевни лист”. Нема га на интернету, али и даље излази, са, од 105. броја, називом промењеним у „Српски књижевни лист”. Можете га, као и „Књижевне новине”, пронаћи само у већим библиотекама. Ова два листа помињем, зато што „јесу” значајни. Ако желите да истражујете историју новије српске књижевне периодике, незаобилазни су.

Новоосновано Српско књижевно друштво почело је са издавањем „Књижевног магазина”, од 2001. године. Од бр. 85/86 за 2008. годину надаље „Књижевни магазин” је доступан на интернету: http://www.skd.rs/magazin/ Тренутни уредник „КМ” је Милета Аћимовић Ивков.

„Златна греда”, часопис Друштва књижевника Војводине: http://www.dkv.org.rs/.

„Збoрник Maтицe српскe зa књижeвнoст и jeзик”, који је покренут 1953. године. У eлeктрoнскoм oблику oд 2003. гoдинe (али, тек од књиге 51). http://www.maticasrpska.org.rs/category/katalog-izdanja/naucni-casopisi/zbornik-matice-srpske-za-knjizevnost-i-jezik/

Новосадска „Поља”, која су доступна у електронском облику од првог броја, који је изашао 1955. „под капом” Трибине младих. Сад „Поља” издаје Културни центар Новог Сада, веома пажљив издавач поезије: https://polja.rs/ (погледајте у „Архиву”).

„Багдала” из Крушевца. Први број изашао 1959. године, до сад су га уређивали Бранислав Л. Лазаревић, Љубиша Ђидић и Милош Петровић. http://www.bagdala.rs/Casopis.html

„Кораци”, Крагујевац. Први број изашао 1966. године. Доступан у електронском облику од 2013. године. Уређују га Татјана Јанковић као главни уредник, Владимир Б. Перић, Мирко Демић. https://koraci.net/%d0%ba%d0%be%d1%80%d0%b0%d1%86%d0%b8/

„Улазница” из Зрењанина, која излази од 1967. године и која вама може бити посебно интересантна због свог редовног годишњег конкурса за младе ауторе. Уређује је Владимир Арсенић. Доступна је у електронском облику, нажалост тек од бр. 203 (од 2006. до данас). https://www.zrbiblio.rs/index.php/izdavacka/casopis-ulaznica

„Књижeвнa истoриja”, покренута 1968. године. Издaњe Институтa зa књижeвнoст и умeтнoст, уређује га Бојан Јовић. У eлeктрoнскoм oблику овај часопис дoступaн је oд 2006. гoдинe: http://www.knjizevnaistorija.rs/in dex.php/home. „Књижевна историја” је сад, као и „БКГ”, у процесу преласка на систем отворених часописа – овде можете погледати о чему се ради: https://pkp.sfu.ca/ojs/.

Краљевачка „Повеља”, излази од 1971. године. Не заборавите да је, осим што објављује овај часопис, краљевачка библиотека значајна, јер систематски објављује и нову поезију. Ретки су они који то данас чине. https://povelja.kv-biblio.org.rs/%d0%bf%d1%80%d0%b5%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b3%d0%b0/

„Бeoгрaдски књижeвни чaсoпис” Милована Марчетића, доступан онлајн од 2005. гoдинe. http://www.bgknjizevnicasopis.rs/

У своје време значајан је био и часопис „Трећи трг” Дејана Матића. „Трећи трг” је данас познат као добар издавач. Стари бројеви овог, како изгледа укинутог часописа могу да се прочитају на https://trecitrg.rs/casopisi/.

„Фокализатор”, нови црногорски књижевни часопис који уређују Владимир Војновић, Огњен Спахић, Тијана Ракочевић и други. http://fokalizator.me/

Не би било добро не поменути и часопис за књижевност и уметност – неко би казао „часопис за критику” „Бетон”. http://www.elektrobeton.net/

Није згорег прелистати и ове електронске часописе који немају штампану верзију.

„Afirmator” http://afirmator.org/

„Agon”, изврстан часопис за поезију, који су основали Владимир Стојнић и Бојан Савић Остојић, који је и главни уредник. http://www.agoncasopis.com/

„ARGH”. Ана Марија Грбић, Слободан Ивановић, Соња Буић Глиго. https://argh.rs/

„Art – Anima”, за фантастичну књижевност. http://www.art-anima.com/

„Avangrad” http://avangrad.weebly.com/

„Avlija” (Rožaje) https://www.avlija.me/

„Booksa” https://www.booksa.hr/

„Bookvar” (Beograd) http://www.bookvar.rs/

„Bundolo” (Novi Sad) http://www.bundolo.org/

Ведран и Соња Смолец већ годинама воде часопис „Kvaka”, који се дневно ажурира: http://www.casopiskvaka.com.hr/. Нешто слично имали смо и ми – „Дневни гласник”, али, у једном моменту, били смо принуђени да га угасимо. То је био дневни билтен: све вести из књижевности са читавог Балканског полуострва на једном месту. Превелик посао чак и за једну редакцију, бројнију од наше.

„Glif” http://www.glif.rs/

Енес Халиловић у Новом Пазару издаје „Eckermann”. https://eckermann.org.rs/arhiva/

„Helly Cherry” (Beograd) http://www.hellycherry.com/

„Istok” https://istokakademija.wixsite.com/istok

„Књижевни преглед” Ђорђа Оташевића. http://www.alma.rs/knjizevni-pregled/arhiva.html

„Libartes”, веома свеж и модеран часопис за књижевност, музику, филм, ликовне уметности, дизајн, архитектуру… https://libartes.rs/

„Модерна времена” https://mvinfo.hr/

„Prozaonline” (Beograd) коју води Зоран Илић, један од оснивача „Балканског књижевног гласника”. http://prozaonline.com/

„Стране” http://strane.ba/

„Sic!” (Sarajevo) https://sic.ba/

„Zvezdani kolodvor” (Beograd) http://klubzvezdanikolodvor.blogspot.com/

„Zvona i Nari” https://www.zvonainari.hr/

Сигурно је да сам нешто и пропустио. Опростите. И, опростите што „шаљем писмо” уместо да вам све ово кажем усмено. Цркла камера, шта да се ради.

Поздрав!

Душан Гојков

Главни и одговорни уредник „Балканског књижевног гласника”