Ружа Онај који баштом ходи Не може да пропусти чари твоје, уткане у сав твој врт. Црвен, болестан, посрнуо, неизмерно леп врт. Тихе сенке окова твојих обавијају твоје дело као покров. Црвени, болесни, посрнули, неизмерно лепи покров. А у тмини ноћи што је на те пала, црвене се латице твоје бојом гримиза, Црвене, болесне, посрнуле, неизмерно лепе латице. У тој тами оштриш трње, не би ли се црвенеле руке додира белог. Али ако нестане сенке, Макар за трептај ока, И месечина се покорно склони, Остаће само једна црвљива ружа, што се наочиглед свих Посрнуло, болесно, неизмерно лепо Црвени.
Златна кућа Има једне куће на почетку и на крају света Кажу сва од злата и бела А мозаици и слике на камену су њена деца. И има једног цара, Цара високог, ружног и плавог Који јој је дао име Златна. Цар је свирао, али није било онога ко би га чуо. Чули су круну, а не ноте ван ритма, Чули су цар, а не труд. Касније су рекли да је свирао док његов град гори, А он није могао да се брани, Засвира ли што, пропао је, нико није на његовој страни. Али градио је кућу Лепшу од свега што је свет икада дознао, Златом је проткао и светлост јој дао. Украсио је мермером и цвећем и музиком, Читао јој песме и своје муке, Док су људи иза њега вриштали. То га се није тицало, Јер је у Златној кући било тихо, Мирне душе лежао је на паперју и узвраћао поглед цвећу с плафона. Свирао је себи и ником другом, Писао песме у својој кући. Цедио је душу у тим зидовима, Неузнемирен гомилом што је чекала с друге стране. Ипак су дошли по њега, Извели га напоље и ставили нож у руку. Цар је умро с челиком у грлу, Без последње песме и стиха. „Нисмо ми тај бездушни цар”, вичу многи, „Па да се склањамо у виле и куће од злата. Ми се склањамо у стихове, у тонове, речи и четкице.” „Али тражите своју Златну кућу”, опомињем ја, „Тражите спокој између зидова, Међу цвећем и сунцем У прошлости и природи. Никада га нисте тражили међу људима, у разузданој гомили која је ономад убила цара, Заборавили сте да уметност долази од људи, а не људи од уметности. Заборавили сте бедем који се зове човек Бедем гомиле и пијане песме, Тврђаву од плеса и смеха, куке и мотике. Пустите уметност да се крије међу нама, Да је виде они који и сами носе њен део. Не може човек од себе побећи, браћо, Па ни у оно чију суштину носи. Не тражите златне куће у далеким пољима и местима Погледајте око себе, у лице брата, оца, сестре, мајке, Лице друга и детета, мужа и жене, И погледаћете уметност у очи. Нисте ви бездушни цар што свира у кућама од злата, Али разуздана гомила лакше долази до једног од својих. Зидови вас неће спасти од њеног гнева, Па ни куће на почетку и на крају света.”
Нина Костадинов рођена је у Нишу. Љубав према језицима и књижевности условила је њен образовни пут. Након основне школе уписала је филолошко одељење Прве нишке гимназије „Стеван Сремац”, а затим одлучила да се бави филологијом, али не енглеског ни српског, већ француског језика.
Љубитељ је епске фанстастике. С оловком се дружи неколико година уназад. Инспиришу је дела Оскара Вајлда, Џорџа Р. Р. Мартина, Гаја Гавријела Кеја, Роџера Зелазнија и Јована Дучића, којима се увек изнова враћа. О свом стваралаштву каже: „Књижевност је мој начин личног израза. Кроз магичне светове фантастике, али и уопштено фикције, налазим истине о свету и утицаје који су помогли да постанем оваква особа каква сам данас.”
Насловна фотографија: Photo by Sandra Grünewald on Unsplash