Тражили смо се животима, заобилазили смртима (Стефанија Брчић)

Срећа (14. 8. 2019)

Ти и ја
Играмо жмурке годинама.
Морам признати,
Сјајна си у сакривању.

Нема где те нисам тражила:
У сећањима из детињства,
Старим пријатељствима,
Бившим љубавима
И полупаним сновима…

Ниси тамо;
А ниси ни овде.
Зар ти није досадило бежање?

Више од неколико пута си ми се привиђала.
Било је то
У неколико лажних осмеха
И испразних чаврљања.

Схватила бих да сам погрешила
Тек кад осетим укус крви на уснама
И нож у леђима.

Али не мари.
Навикла сам већ да сама себи
Кидам погрешно зарасле конце.

Теби сам само желела да кажем
Да ми је игра досадила.
Одрасла сам,
А одрасли се не баве дечјим стварима.
Изађи слободно.

Зашто те нема?!

Хеј, срећо…?

Јеси ли то
Након свих ових година
Заборавила да смо се уопште играле?

Очи (10. 9. 2019)

Отворила сам ти се,
Показала праву себе:
Ону без шминке
На лицу,
У речима
И делима.

Причала сам ти о местима
На којима никад нисам била,
А која је моје срце називало домом.

Грлила сам те
Као што дете грли нову играчку,
У страху
Да ћу те кад-тад изгубити.

Смејала сам се
Твојим шалама
И теби.

Зашто си тако будаласт па ме волиш?

Плакала сам
Оне ноћи кад сам видела шта сам ти урадила.
(А и многих других…)

Овакви као ја,
Нестални и себични,
Са очима боје краја света,
Не могу ништа да ти понуде
До то.

Ако те заволим,
Патићеш више него Тантал
И проклињаћеш девојке
Са мојим мирисом у коси.

Спровешћу те кроз пакао
Док ти причам о рају.

Али то није трагедија.

Трагедија је
Што уништавам
Све што (за)волим.

Запалим те као шибицу
И гледам како гориш,
И гориш,
И гориш…

И све то гледам са сјајем у очима.

Истим оним очима које су те мени привукле.
Истим оним очима
Које ми је Бог подарио
Само да бих посматрала лом
који сам сама изазвала.

Једног дана,
Једног врло блиског дана,
Ископаћу их.

Бојанка (28. 7. 2020)

Обој ме у плаво
Да се стопим са Јадранским морем.
Обој ме у плаво
Да кад ме угледаш,
Помислиш на летње небо.
Обој ме у плаво,
Јер више не могу да сакривам своје туге.

Обој ме у зелено
Да заличим на црногорске горе.
Обој ме у зелено
Да постанем стамена као дрво
У твојој близини.
Обој ме у зелено
И размишљај о трзајима младости
Кад си са мном.

Обој ме у црвено
Да подсећам на ватру са Олимпа.
Обој ме у црвено
Да прострујим твојим жилама
Као узаврела крв.
Обој ме у црвено
Због свих револуција
Уснулих на потиљку цивилизације.

Обој ме у сиво
Да нам дани дуже теку.
Обој ме у сиво
Да напокон видим,
Осетим и будем средина.
Обој ме у сиво,
Јер се тако осећам
Кад ниси крај мене.

Обој ме у срећу, смех, сузе,
Сваку познату и признату боју;
Само ме немој,
Златни дечаче,
Бојити у своју.

Сестринске звезде (17. 8. 2020)

Знам,
Од сестринских смо звезда постали.
Небеским сводом ходили, крак под крак.
Дане смо проводили причајући,
Ноћи сијајући,
А када сјаја не оста,
Од звездане прашине смо постали.
Ти – мудар као зора,
Ја – немирна као поноћ.
Јурили смо се космосима и сазвежђима,
А за сан се мимоишли.
Када смо се скрасили на Земљи,
Од исте смо жеље постали.
Тражили смо се животима,
Заобилазили смртима,
И када бејасмо на корак од заборава –
Нашли смо се.
Колико је случајности Универзум наместио да до нашег сусрета дође?
Зашто нас је пустио да се деветнаест година играмо пријатељстава?
Колико нам је људи умрло у очима пре него што се родила нада?
Да ли смо се пронашли само да се поново изгубимо?
Или да корачамо заједно све док сестринске звезде поново не постанемо?

Њој (14. 9. 2020)

(За твоја уста од вишања
И поглед пун тајни)

Ово је први пут
Да оно што осећам према теби
Претачем у речи
Грумен мисли
На папиру
С посветом
Живот куцајућима
Смрт недотичућима
Песма музама
Ја нећу седамнаест пута
Покушавати да ти напишем нешто
Испуцаћу само један метак
И знам да ћe те он погодити
Равно у душу
Једном приликом
Си ми рекла
Да пишем као што причам
Чудила си се
Како све успем да повежем
Али
Ово је први случај
Да ја не знам шта да напишем
А и све ми се чини тако истумбано
Као да бљујем слогове
Па се они
Намештају
Премештају
Склапају
Цепају
И остају само
Ови бедни стихови
Недостојни
Твоје љупке сенке
А камоли стварне тебе
Да ли си приметила
Колико се сигурно осећам крај тебе?
Не мислим
На изненадни прилив самопоуздања
Ни искрени осмех
Док причам о најмрачнијим сећањима
Већ на
Готово животињски порив
Да се склупчам уз тебе
Или да се претворим
У несигурност
Па да сигурно
Будем стално у твојим мислима
Због тебе верујем у људе
И да свет није само сив
Ти си блештавобела птица
Залутала у ову димензију
Мајка
Која верује у своје дефектно дете
Груба шала космоса
Његов очајнички покушај
Да ми скине ружичасте наочаре
Шапат срца
За детињим радостима
Сидро разума
У мору маније
Трачак поверења
Кап љубави
Довољна да угаси пожар мржње
Који је захватио ово тело
Дрхтави прсти
У налету страсти
Заборављена драга песма
Која случајно наиђе на радију
А ја сам ухватила само њен крај
Сетила сам се
Колико ми значи(ш)
Пробудила си никад доживљене
Лепе успомене
И са болом
У истим оним дрхтавим прстима
Угасила сам радио
Зауставила кола
И плакала
Од сете
Од стрепње
Од среће
Толико сам грешака направила
Да ми се чини
Да само то и умем
Разарам склад
Чиме сам заслужила
Твоју љубав
Тако чисту
Тако јаку
Тако друкчију
Хоћеш ли остати
Да грлиш моје демоне
Да љубиш моје несигурности
Да лечиш моје трауме?
Молим те.

Илузији (18. 9. 2020)

Осамнаести је септембар
А ја и даље не могу да преболим
Наше недогођене априлске пољупце
Као ни четворогодишње илузије које сам о теби гајила
Никако да се опростим
Од слике твоје маштом цртане
У мом речнику
Срећа се твојим именом пише
Постао си моја дефиниција љубави
Уместо да се у њу уклапаш
Молим се да те прођем
Јер ти мене нећеш
Саградио си дворац у моме срцу
А потом га претворио у затвор.

Љубав (19. 9. 2020)

Реците ми
Богови
Од каквих сте сазвежђа сковали љубав
Ту просту петословну реч
У коју може да стане читаво постојање
Јесте ли све магије на њу истрошили
Па побегли
А нас
Људе
Оставили да због ње умиремо и за њу убијамо
Реците ми
Богови
Да ли је вама љубав
Само играчка за смртнике
Или лака забава
Уз коју безболније подносите вечност
Уживате ли
У том перверзном крвопролићу
Можда је она за вас коска
А ми гладни пси
Реците ми
Богови
Зашто црвене кончиће
Наших сродних душа
Сечете
И спајате са погрешнима
Па се нађу
Троугао и квадрат
И читав живот проведу заједно
Гушећи се у сопственој самоћи
Питајући се
Зашто се не слажу

Аутор: Стефанија Брчић