Питање вечности У неверици гледам врхове јела Што се из далеких планина издижу. Високе, разгранате гране плаше ме. Можда ја у сну сневам – или ипак не? Време је, одавно већ знам, за промене. Даље идем, морам да се препородим. Ићи ћу знаним путем наде пређашње И путем вере старе. Сад страха нема, Појеле га сузе у мојим очима. Нешто сад радим погрешно – до мене је. Умрећу свакако, питање је дана. Лакше би ми било да је то баш сада, Верујем. Треба ли онда да се борим, Или ми, пак, лакше бива да се предам?
Хиљаду пута Хиљаду пута застах од немоћи своје, Не видевши тада у мраку бољег пута. Узалуд од себе бежах, кад се у бегу Од бега бегом бегу поново ја вратих. Хиљаду пута немадох снаге да кренем Даље, а даље не знадох ни шта ме чека. Знадох већ само да су лепши дани другде, Док мени на очима још густи мрак лежи. Хиљаду пута сањах боље сутра, жеља Довека ветром носи ме ка небу плавом. Слобода умна, мој животни и вечни сан, Што вечито са Сунцем се и рађа и мре. Хиљаду пута желех мирне мисли што не Луде од лудости своје и моје тешке. Ја увек по оштром камењу газих тврдим Корацима док ми суза из ока бежи. Хиљаду пута видех себе, не знам ни где, Како седим у фотељи у углу собе. Светла, од мира лепа соба, моја је сва Слобода бела, трајна, што никад не преста.
Биографија:
Кристина Голубовић рођена је у Зајечару 13. 11. 2001. године. Живи у селу Врмџа у Општини Сокобања. Основну школу „Митрополит Михаило” и Гимназију „Бранислав Нушић” завршила је у Сокобањи. Након завршене гимназије уписала је Србистику на Филозофском факултету у Нишу. Пише од основне школе. Одрасла је на делима Десанке Максимовић из којих је научила много – да се радује животу, али и љуби родну груду. Баш попут Десанке, велики је и родољуб. Поносно истиче своје корене, сматрајући да смо ми, као потомци оних коју су дали живот за отаџбину и слободу, дужни да наставимо тамо где су они стали.
