У основи романа Анђеоски пубис налазимо две приповедачке целине: прва је прича која континуирано спаја три времена: прошлост, садашњост и будућност, приказујући нам удес једне женске породичне линије кроз три генерације и друга која се одвија у 1975. години у болници у Мексику, чији је главни актер Aргентинка Ана, жена која се бори са канцером. Ове две приповедачке целине контрастиране су једна у односу на другу. Прва је у свим својим сегментима динамична онолико колико је друга статична. И саме јунакиње, иако сличне (физички, интелектуално, емотивно), постављене су као ликови контраста: Ана лежи у болници, она је готово непомична, на корак од смрти; са друге стране Господарица (касније Глумица) и W218 јесу динамични ликови, ликови у покрету: Господарица са острва у Аустрији долази у Холивуд где постаје Глумица, а њена кћер W218 постаће регруткиња у програму сексуалне терапије мушкараца.
Док је прича о Ани структурирана у реалном времену, без икаквих премиса фантастике, дотле је прича о Господарици и W218 смештена у неколико временских периода (тридесете године 20. века, време после Другог светског рата и надреално време – време које тече након Великог окретања странице, нулте године поларног доба). Оно што повезује ова три женска лика јесте физички изглед. Иако неименована већ само типски одређена као Господарица, а потом и као Глумица, прототип ове јунакиње је глумица Хеди Ламар, историјска личност – овде се Пуиг изузетном језичком игром користи овим податком када из Аниног дневника ишчитамо:
Прекинула сам јер је дошла Беатриса. Када ме је видела почешљану с раздељком на средини, с косом пуштеном на рамена, рекла ми је нешто што ми већ годинама нико није рекао. Да сам иста Хеди Ламар. Већ дуго нисам видела њене слике, кад сам била девојчица увек су ми то говорили, јасно, она сад више не снима и људи је се не сећају. Са свим тим причама о мужу који ју је држао закључану. Беатриса каже да би њен случај требало проучити, јер је била удата за једног од најбогатијих људи на свету, а ипак је више волела да побегне од куће да би наставила своју филмску каријеру. Била је једна од најлепших глумица, ако не и најлепша. Да ли је још увек лепа? Волела бих да видим неку њену садашњу фотографију, добила бих идеју како ћу изгледати када будем у њеним годинама.
Два кључна исказа у наведеном одељку јесу да је Хеди Ламар побегла од богатог супруга и наставила своју глумачку каријеру, а питање како сада изгледа (дакле у тој 1975.) упућује на то да је Хеди Ламар још увек жива. Ради се о подацима који су од важности за паралелну приповест у овом роману у којој Господарица бежи од свог богатог супруга и наставља глумачку каријеру у Холивуду. Приповедачка целина са Господарицом као главном јунакињом завршава се њеном смрћу. Дакле, у Анином свету који је слика стварног света, Хеди је жива, мада више не снима. У другом хроносу овог романа, Глумица није жива већ њен живот физичком сличношћу наставља кћер W218.
Ко је била Хеди Ламар и на који је начин Мануел Пуиг искористио податке из њеног живота? Хеди Ламар била је америчка глумица рођена 9. новембра 1914. године у Бечу. Када је емигрирала у Америку, о њој се писало као о „најлепшој жени на филму“. Иако су јој глумачки квалитети неоспорни, већи значај од њених филмских остварења представљају патенти ове холивудске диве. Њен „Систем тајних комуникација“ успешно је против нациста примењивала војска САД у Другом светском рату. Године 1941. регистровала је патент технологије проширеног спектра. Нагли развој дигиталних комуникација без патента Хеди Ламар не би био могућ. Њен патент се успешно примењује код мобилних телефона, факс-апарата и свих бежичних уређаја. Живела је 86 година, била је мајка троје деце, снимила преко 30 филмова (најпознатији „Екстаза“) и имала 7 бракова. Аустрија, Немачка и Швајцарска обележавају Дан проналазача на дан њеног рођења. Са науком се упознала захваљујући првом браку са аустријским предузетником који се бавио производњом наоружања, од кога је побегла, то јест, емигрирала у Америку.
Поред бекства од богатог супруга који се бави производњом оружја, физичке лепоте, либералних схватања, релације Аустрија – Холивуд, оно што је Мануел Пуиг искористио као значајан детаљ из живота ове глумице јесте њен патент, систем тајних комуникација. Управо је то оно на чему ће базирати елементе научне фантастике и хиперреалности у свом роману, као што је историографском метафикцијом упутио на историјске догађаје (Други светски рат), политичку стварност Аргентине седамдесетих година прошлог века, живот Хеди Ламар.
Научна фантастика елемент је који препознајемо у приповедању о Господарици, а касније и о њеној ћерки: први ниво на којем се мистично конструише јесте ниво снова који ће бити пут до откривања порекла – на основу сна Господарица сазнаје истину о својој мајци, о свом оцу Професору који се бавио проучавањем моћи читања туђих мисли. У сну ће Господаричина кћи W218 примити поруку од своје мајке и на исти начин, у оним новинама у којима је Господарица раније ишчитала тајну свог зачећа и W218 ће ишчитати истину о свом пореклу. Јак утицај женског субјекта који је, да споменемо, оптерећен сексуалном улогом жене у друштву (све мајке у овом роману мрзе своје ћерке и то зато што су рођене као жене, као слушкиње мушкараца, сексуалне робиње), утиче на то да се фантастично смешта у други план и представља само мотивацију за тајну комуникацију између мајки и ћерки. Како је то постигнуто? Девојка W218 ишчекује свој 21. рођендан као регруткиња Врховне владе која је мушкарцима обезбедила сексуалну терапију. Након катаклизме која се догодила, девојка је из своје родне земље са осталим девојчицама доведена у Урбис где су разврстане у две групе – ружне девојке су послате да раде у пољу, а лепе су постале сексуалне терапеуткиње. Урбис је град сивила, компјутеризовани град у којем Врховна влада има контролу над свим људима. С обзиром на то је свет потонуо (мотив савремене Атлантиде), нови свет само сачињава имитацију предмета и појава (природних и уметничких) ради емотивне контроле људи. У првој сцени ми видимо W218 како долази на посао где двојици шездесетогодишњака у институцији намењеној сексуалној терапији пружа сексуалне услуге, али пре тога одећом дочарава онај период из времена пре Великог окретања странице, који су дотични клијенти изабрали. Ако је њена мајка некада глумила на филмском платну, сада је ћерка та која глумом обавља свакодневни посао. Уметност, одећа, накит, музика, мирисне ноте – све се користи како би се управљало емоцијама људи. И једна од важнијих порука ове књиге јесте да се управо у таквим датостима и појединостима и огледају и крију људске емоције. Све наведено неколико пута је искоришћено у роману како би се показало које је то платежно средство којим мушкарци купују жене. Отуда ће и у једном пустом леденом свету ово бити искоришћено, када тајни агент друге државе ЛКЈС дође у Урбис да би пронашао девојку која има моћ да чита туђе мисли. Када употреби ту моћ и сазна на основу читања мисли како ју је дотични мушкарац издао – W218 га убија. Потом бира да буде пребачена у болницу Вечног Леда као добровољни регрут, што значи да ће пружати сексуалне услуге зараженим и болесним људима. Тако W218 на крају завршава и сама заражена у болничком кревету.
Минус-присуство света мртвих који је предочен као важан сегмент, јер они који читају мисли морају бити у дослуху са мртвима и сам мотив смрти (такође предочен као минус-присуство) отварају најважнији слој романа: Господарица ће у сну примити поруку од своје мртве мајке, и W218 ће у сну такође примити поруку од своје мртве мајке која ће бити у ствари предвиђање издаје ЛКЈС-а:
Глумица је трчала и призивала некога, не по регистарском броју већ по имену, као у прошла времена. „Где си? Где си? Опасно је, не веруј му, он се приближио само да би те свео на предмет своје жеље! И знам да нећеш моћи да га одбијеш, ни ја нисам у стању да га одбијем. Ох… само кад би ме ти могла чути… … …мислиш о њему, чекаш га, за њега куваш, чиниш којекакве будалаштине за њега… и сматраш да си веома мудра, веома напредна, ха! Али иста си као све друге жене, ако ти додирну оно место готова си, то слабо, покварено место које имаш међу ногама… ипак тако те жалим… јер ако не будеш пазила, они ће те убити“.
Свакако су овде ерос и танатос искоришћени као главни нагонски покретачи. Отуда је крај романа, након преиспитивања теме женско-мушких односа, обележен анђеоским пубисом као метафором добра и коначном темом смрти која отвара врата љубави у којој је бесполност неминовна:
Изненада чудан налет ветра и спаваћица се подиже, а ја сам испод била нага, и људи задрхташе, тада су схватили да сам божанско створење, пубис ми је био као код анђела, без маља и пола, гладак. Војници су били парализовани од запрепашћења… најзад се појавила, ветар јој је подигао сукњицу и није било сумње да је то моја кћи, јер је и она била прави анђео. Тек тада сам схватила зашто ми ништа на земљи није важније од ње, зашто је толико волим, јер она ће бити жена коју ниједан мушкарац неће моћи да понизи! Она неће бити робиња првом лупежу који нањуши то слабо место међу њеним ногама, робиња првог пса који буде знао да нањуши непромишљеност.
Многим својим тачкама овај роман упућује на одсуство љубави које се прво рефлектује у издаји, а потом указује и на одсуство морала или његово савремено присуство. Када Ана испише у свом дневнику да је „модерна“ жена, то значи да је сексуално слободна. Тако се роман бави и питањем морала у савременом друштву: тај морал је временски условљен, рецимо, у Анином животу и свету седамдесетих година прошлог века, приказан је и као ослобађање једне жене (Господаричин живот), да би на крају довео до негативне конотације – он постоји, то видимо на основу тога што су регруткиње одвојене од осталог дела друштва, али и служи за ново угњетавање жена. Тако је у причи о W218 и искоришћеним елементима хиперреалности (поседовање ручног компјутера којим се у сваком тренутку могу сазнати подаци о сваком човеку), морал оно што друштво (мушко друштво) одређује и чиме обезбеђује своју владавину.
С обзиром на то да је Анђеоски пубис роман из 1979. године и да је тада у његов хибридни жанр могло бити уписано SiFi, данас, тридесет седам година након његовог излажења у јавност, након продора информационе технологије, у постиндустријском друштву, онај део романа заснован на хиперреалности може се читати као метафора данашње жене и њеног положаја у друштву, пре свега у визуелном концепту данашњице где се лепо тело и лепо лице доводе у искушење сваке врсте, а ружно оставља за „рад у пољу“; где одсуство емоције ствара пуст, ледени свет којим располаже Врховна влада у сваком моменту упућена у сваки човеков сегмент живота. Дакле, остаје отворено питање које предочава нова читања ове књиге – је ли глацијална 15. година из романа, заправо петнаеста (и свака наредна) година у 21. веку, где се свет гради у компјутеру, таблету и мобилном телефону, на страницама интернета? Је ли страница интернета она велика страница из романа која је својим окретањем најавила велико поларно доба људских емоција, а са њим можда неко ново „ускрснуће“ женског идентитета?!
Аутор: Милица Миленковић