Ноћ Ово ми је она ноћ када бих да умрем за све који живе у мени. Али не због њих, већ због мене. Ово ми је она ноћ када маловерје ступа на снагу и одмотава клупче још одавно склопљених страхова. Али не оних од којих свет постаје мрачан, већ оних због којих ја не опстајем. Ово ми је она ноћ када се купам сопственом крвљу, преплећући исте сцене, страшних звукова који се гуше у недовољној количини воде, која последње обрисе мене брише, а туђе трагове оставља. Ово ми је она ноћ када загрљај држим у зубима, баш ту до образа збијен међу падовима. Јер осећам да ум губи рационалну стварност, замршен концима оперисаних рана. Ово ми је она ноћ када престајем да будем храбри ратник свакодневне колотечине, који покушава да разоружа искушења својом молитвом Њему. Престајем да водим борбу између мене и ја, јер сам пристала да будем све што је било. Да зароним у прошлост, да прочачкам све рупе душе, да отворим по још неку тескобу. И не, ово није самосажаљење, ово је самоспознаја свега што је било, да бих од свега што ће бити могла опет бити ја.
Богојављање Зашто бих Те, Господе, дозивала вечерас, кад се Ти одазиваш сваке вечери? Зашто би данашње вече било другачије, кад си Ти исти сваког дана? Зашто бих Те се сетила вечерас, кад ме Ти не напушташ никада? Зар си само вечерас заслужио помен, или смо свакодневно с Тобом у дослуху? Зар нисмо лицемерни ако Твоје јављање тражимо, кад Ти не престајеш? Кажи ми, Господе, шта да Ти тражим у поноћ, што ми већ ниси напаковао? Шта да тражим да ми испуниш, кад ни ово што јеси не умем да носим? Богојавио си се с Њим, чији позив онда чекам? Незахвална сам што чекам одговор, кад га делима исписујеш. Лицемерно је да Те чекам, кад сваког дана Ти чекаш мене, за нешто боље. (Господе, помози моме неверју)
Рупа Све рупе имају своје гробове И сви гробови имају своје рупе Има живих Који се шетају ноћу Јер се ноћу боље не види Има мртвих Е они шетају дању Јер њих нико не види Њих су заборавили И брат и сестра И први комшија Само мајка није Она им да воде Кад остану жедни.
Марија Веселиновић