Вијоре се барјаци! Код нас Срба је тако. Кад се веселимо, машемо тробојкама. Кад умиремо, испраћају нас два барјака. А данас је тај дан! Нека хладноћа се увукла у кости. Стојим у цркви са леве стране. Слушам свештеникову беседу. Оче, благослови! Благослови нас који стојимо савијених глава. Грешници смо, браћо и сестре. Је л’ вас је стид? Стид је можда једино што делимо у овом дану. Зато и гледамо у под. Јер нисмо достојни овог храма, нисмо достојни погледа Божјег човека. Љубимо икону и црквена врата. Излазимо у мећаву, свако са својим грехом. Боли истина! Боли страх пред Свевишњим!
Заплакала стара моја кад ме испраћала. Заплакала глуха Буковица. Сад на месту моје липе и мога детињства умире ми моја соколица. Птићи млади у бој пошли, расту им још крила. Сажаљива моја стара, моја ружа мила. Моја душа, моја рана. Остаде код Винца. Мајка плаче крај тарабе. Испраћа јединца. Буковице моја глуха, не плачи за нама. Крај срца ми слика Босне ко једина рана.
Баш је завејало јутрос. Видим и река се заледила. Ко зна у који ћу ров. А ти ми, мајко, у торбу стављаш те нове вунене чарапе. Њих обувам само када са оцем одлазим за Бадњак. И врућа погача стоји завијена у чисту крпу. Поделићу је ноћас са друговима. Дуга је зима. Дуг је и наш пут.
Некад смо доле ишли на море. Да се дивимо Острогу и Светом Василију. Да посетимо своју браћу. И данас су то иста браћа, исти народ, иста крв. За нас који бисмо живот дали за Христа. За вас који га се не бојите ове речи не значе ништа. И ходаћемо по киши, мећави и сунцу до краја, до краја битке, до задње жртве, до голготе која нас чека!
Suzana Trifunović