Чекам те Чекам те. Ту негде на обали. У вртлогу песка и заборава. Чекам те. Ту негде на пучини. Где ветар снажно дува и носи најдаље. Чекам те. Ту негде на стенама. На ивици живота, смрти и разума. Чекам те. Ту негде у ресторану. На углу улице, на ћошку. Километрима удаљена, још увек, чекам те.
Пучина Олуја, громови и невреме. Ветар носи давно опало и заборављено лишће, док бујица скупља оне најдивније шкољке у песку. Ја седим на плажи. Сама. Пишем нешто, као и обично. Ти си тамо негде на пучини. Удаљен много више него што ће ово море икада бити велико. Олуја, громови и невреме. Таласи те носе. Нестајеш. Полако се губиш из мојих руку, загрљаја, речи и срца.
Александра Вукић