Mučno podnoseći zrake podnevnog sunca, Vojvoda Plamen dokono je razgledao okolinu puta kojim je jahao. Njegov dorat je kaskao, radujući se otvorenom putu i slobodi. Vojvoda je prebacivao težinu s jedne na drugu nogu dok je pogledom obuhvatao plodna polja svojih poseda. Pod punom ratnom opremom i mačem za pojasom otpozdravljao je zajapurenim seljacima pored kojih je prolazio. Još jedan rat je bio na pomolu. Pre nekoliko dana mu je stiglo kneževo pismo. Poziv na savet svih viđenijih glavešina naroda. Plamen je u sebi već prebrojavao ljude koji će sa njim marševskim korakom pevati bojne pesme. On sam i nije voleo vojevanje. Otkako je nasledio oca i ovo parče zemlje, kako su ljudi govorili, mnogo je više uživao da u miru pomaže svojim podanicima i upućuje ljude u zakone. Doduše, borio se on s razbojnicima i sličnim pošastima civilizacije, ali ratovanje zarad proširenja poseda i uticaja njega nije zanimalo. Dok je kao dečak slušao očeve priče o pređašnjim ratovima, pronalazio je neke istinske razloge za borbu i mučenje. Sada se sve svodilo na politiku, običavao je da kaže. I dok je tako razmrsivao svoje misli, Plamen ukasa u prve gajeve stare šume. Tu, na kraju svog poseda, pokraj Vilenove vodenice, zavijao je Stari put, koji je prolazeći kroz to prastaro lovište iz vremena Plamenovih pradedova znatno skraćivao put ka prestonici. Odmah je primirio Jagoa, svog vernog nosača i sadruga na putovanjima. Staza je krivudala svakom dužinom konja, i kao da su drva pored puta već počinjala da iskaču na sam put, rušeći njegovu uraslu strukturu. Još uvek je sunce probijalo krošnje drveća, pa je Plamen osećao njegovu toplotu, ali se miris šumske svežine već javljao. Slušajući poj šumskih ptica, Plamen se opet opustio i razvukao osmeh preko lica. Stari put je bio isti kao i u vreme kada je sa ocem prvi put otišao u prestonicu. Sećao se tog putovanja, tada mu je to bila najveća avantura u životu. Sada je to bio lagani put, dug svega nekoliko dana. Pretraživši bisage, dohvatio je jabuku koju je spakovao i polako se premeštao, tražeći najzgodniji položaj u sedlu. Šuma je svakim korakom postajala gušća i drevnija. Taman što je Plamen našao pogodan položaj za sedenje, kad se pred njim pojaviše Međaši. Ovo kamenje, ravno, sa tragovima mahovine na sebi, štrčalo je iz zemlje svega pola metra. Sem toga, toliko je odudaralo od ostatka šume da je tačno pokazivalo svoju svrhu. Prastari način obeležavanja nečije zemlje. Plamen ih je sada gledao kao okrunjene ratnike koji stoje mirno i pljosnatim telima čuvaju njegov posed. Prišavši do njih, sjahao je. Kraj im se nije nazirao u Plamenovom vidokrugu. Osetio je njihov hladni dodir na svojoj ruci. Iz njih je izbijala neka snaga, prastara i vanvremenska snaga. Pogledao je simbol na najbližem i prešao prstom preko njega. Za sreću, rekao mu je otac toliko leta ranije. Nijedan nije bio nagnut ni na koju stranu. To proverivši, Plamen se vrati u sedlo. Kada je prošao putem kroz kapije svoje male vojvodije, oseti se samotno. Ovde je veliki svet počinjao. Nastavio je, ne okrenuvši se. Da je to uradio, kao tokom mnogih putovanja pre, video bi da je druga strana Međaša potpuno prekrivena mahovinom i da zraci sunca nisu prelazili ovu prastaru granicu.
* * *
Već satima je Plamen putovao kroz šumu. Svakim korakom njegovog konja šuma je postajala sve gušća i nepreglednija. Stabla drveća bila su obrasla debelom mahovinom, paprati je bilo svugde, a od Starog puta ostala je jedna tanušna staza obrasla šumskim cvećem i travom. Krakato prastaro drveće puštalo je svoje čvornovate grane ka Plamenu kao da bi ga svakog trena ščepalo. Šuma je bujnija, pomislio je. Nije pamtio da je ovaj deo šume bio toliko nepristupačan. Bledo sunce već je bilo blizu horizonta, jer Plamen nije osećao njegove tople zrake. Ostao je samo sveži šumski vazduh, pun ledenih zuba koji su na momente, kako ih je vetar gonio, ujedali Plamenove obraze. Video je prvi put kako su i lijane koje pužu uz debla obrasle zelenom mahovinom. Priroda je disala moćnim plućima na ovom mestu. Ovo je bila jedna od šumskih dolina, kako je Plamen pretpostavio. Čuo je potočić u blizini, ali nije napuštao put koji je sada bio samo bleda linija malo ređe trave. Plašio se da neće moći da ga ponovo pronađe bude li se previše udaljio. Sam put je već postajao nestalniji i pun kojekakvog kamenja koje se naziralo iz trave. Sjahao je i nastavio da hoda, prigrlivši Jagove uzde. Konj se nije trzao niti je davao znake uznemirenosti. Spokojno je hodao pored svog gazde, kome se u stomaku počeo vezivati neki čvor. Iako predivna, ova šuma u Plamenu je budila neki nepoznati strah. Nije se on bojao vukova ili drugih šumskih predatora, ali ovolika prevlast prirode ga je uznemiravala, on na to nije navikao. Narednih stotinak stopa je polako prešao, sve vreme na oprezu. Sem života kojim je šuma zračila, u okolini je bilo potpuno odsustvo poznatih zvukova. Tada je čuo korake. Bili su lagani, tromi i usredsređeni. Osluškujući ugibanje lišća pod nepoznatim stopama, Plamen polako poče da gazi van staze. Terao je Jagoa dalje od zvuka koji im se približavao. Dvadesetak stopa od puta je stao i umirio konja, iako su te reči utehe više bile potrebne njemu. Ostavio je konja i polako krenuo ka tim nepoznatim koracima. Stao je pored jedne prastare vrbe, uhvativši se grčevito za najnižu granu. Čekao je. Posle nekoliko trenutaka iz šipražja na suprotnoj strani puta izađe to. Plamen nije znao kako bi nazvao stvorenje u koje je gledao. Bilo je ogromno kao medved, međutim, iz glave su mu izbijali razgranati jelenski rogovi. Pored toga, njegova boja je bila nајčudnija. Činilo se da je u potpunosti satkan od zelene puzavice i gipkih biljaka koje su ga obuhvatale i uvijale se oko tela tog stvora. Poslednji detalj koji je primetio bio je još koštanih izraslina na leđima, ramenima i kolenima ovog bića. Plamen se sakri iza vrbe uz koju je stajao i naslonivši se leđima o njenu koru, zadrža dah. Osetio je dahtanje bića koje je maločas ugledao i njegovo sporo kretanje na svega nekoliko koraka pored drveta iza kog se krio. Srce mu je dobovalo u ušima i on je, osećajući se nezgrapno u svom oklopu, pokušavao da smisli izlaz iz ove situacije. Međutim, strah ga je, kao ledeni stisak, držao u mestu. Približavalo se, i Plamen je već mogao da oseti njegov miris. Na osnovu izgleda očekivao je smrad, ali ne, ovo biće je mirisalo na svežu mahovinu, mokru od jutarnje rose. Doduše, u tom trenutku je Plamenu sve mirisalo na opasnost. U poslednjem trenutku, kada je biće već bilo počelo da njuši vazduh oko stare vrbe, Plamen istrča. Pokušavao je da odvuče trag od svog konja i opreme na njemu. Trčao je spotičući se i pogledom tražio neku čistinu. Biće je zarikalo, ili je to bio zvuk odrona planine? Plamen nije mogao tačno da ustanovi, znao je samo da zvuči kao ljuta zver. Istrčao je na jednu zaravan podno ogromnog hrasta čije se deblo razdvajalo po sredini i okrenuo se. Isukao je mač koji je ljutim zvukom najavljivao svoju namenu. Biće ga je vrlo brzo sustiglo, grabeći ogromnim koracima. Razjapljenih čeljusti već je nasrtalo na njega. Imalo je punu vilicu iskrivljenih zuba i kljova koje su išle pravo ka Plamenovim grudima. Plamen je podigao mač i zamahnuo njime, baš kada se ogromna telesina sručila na njega. Sečivo je zacrvčalo i ostavilo trag po vratu stvorenja, dok se Plamen spremao za drugi napad. Stvor, već razjaren, udari ga jednom medveđom šapom. Ovo ga izbaci iz ravnoteže i on pade na zemlju. Osećao je duboke rane na desnom ramenu. Otkotrlja se i ustade, dok je biće ponovo nasrtalo na njega. Plamen mu vide ranu na vratu. Bila je kao da je vrućim čelikom oprlio stvora, a ne zasekao ga mačem. Ispod presečenih biljaka na površini naziralo se mišićavo telo stvorenja. On odskoči dok je izbegavao da ga rogovi ovog stvora proburaze i zaseče ga po prednjoj nozi. Ponovo je mač progoreo kožu stvorenja i Plamen, zanemarivši sve jači bol u desnoj ruci, napade nebranjeni bok stvora. Ponesen delotvornošću svog mača, nije opazio na vreme munjeviti okret stvorenja i poslednje što je video beše ogromna šapa puna zemljom ukaljanih kandži.
* * *
Plamen se trže i otvorivši oči poče šakama da brani levu stranu lica. Međutim, ništa ga ne udari. Ipak, ta ga je strana glave opasno bolela. Ležao je u oklopu na krevetu od debele, mekane mahovine i gledao uvis. Mozaici lišća i grana pokazivali su se dok su sunčevi zraci slabašno prodirali kroz krošnje i jedva stizali do Plamenovog lica. Pokušao je da ustane, ali oseti strašan bol u desnom ramenu i opet se stropošta na zemlju. Pokušavajući da podigne glavu i osmotri okolinu, Plamenov pogled privuče mala veverica koja ga je gledala. Bila je boje šumskih krošnji, svetlije zelene nego biće s kojim se Plamen sukobio. Čuperci na njenim ušima bili su kao malo busenje trave, a njen rep se uvijao kao još nerašireni list paprati. Da nije pomerala svoju glavu i velike smaragdne oči, pomislio bi da je samo veoma čudna biljka. Čim Plamen uhvati njen pogled, ona se saže, ispustivši šta god da je držala u šapama i otrča nekud. Čekajući povratak ovog stvorenja, ili bilo kakav drugi zvuk, Plamen poče da razgleda okolinu. Bio je, činilo mu se, na uzvisini iznad prelepog šumskog jezerceta u koje se ulivao potok. Voda je primamljivo žuborila i Plamen oseti novonastalu žeđ. Glava ga je i dalje bolela, dok su misli ponovo počele da se vraćaju. Zagledao se u jezerce, dok su pitanja počinjala da se roje. Jezero je bilo kristalno čisto i davalo je plavu nijansu svemu što je bilo oko njega. Svaki kamen i svako deblo istrulelog drveća prekrivalo je šumsko rastinje. Bilo je toliko bujno i raznobojno, da je Plamen, pokušavajući da razmišlja, počeo da zaboravlja pitanja koja su ga mučila, jer se nije mogao nagledati ove prelepe, neukaljane prirode. Pažnjom prikovanom za ovo čudesno mesto nije odmah čuo korake i šuštanje paprati. Ka njemu je išla neka figura vodeći Jagoa i kad Plamen to primeti, brzo se maši svog mača, no on ne beše kraj njega. On se malo pridignu, iako mu je u glavi sevalo, i podozrivo poče da odmerava priliku koja dolazi. Koračajući nežno kroz travu, njemu u susret išla je neka devojka. Pod njenim koracima trava se ugibala i kao da joj se pomerala s puta. Jago je mirno koračao pored nje. Prvu stvar koju Plamen primeti je da je bila naga. Sem krupnih cvetova belog ljiljana u kosi i oko vrata na sebi nije nosila ništa. Njeno nago telo se presijavalo bojama koje je šuma emitovala. Dugu crnu kosu, u kojoj su kao kraljevski dragulji svetlucali čisto beli cvetovi, primetio je sledeću. Tek kada mu pogled odluta ka njenom licu, Plamenu oči zasuziše. Lice joj je bilo kao zrela jabuka, a u isto vreme i kao hladni zimski potok. Plamen je počeo da traži još mnoga poređenja, ne bi li shvatio prirodu lica ove devojke. Gledala je očima koje su svetlucale iglicama smrče i paralisale ga. Ona polako zastade, u jednoj ruci držeći uzde, a u drugoj srebrnobelu zmiju i sagnuvši se na svega desetak koraka od Plamena, ispusti zmiju na zemlju. Ona brzim pokretima svog tela nestade u travi. Plamen mahnito poče da pretražuje oko sebe, u nadi da će opaziti i delić zmijinog tela. No, zmija se ne pojavi. Devojka nastavi ka njemu i prvi put prevali reči preko usana.
‒ Dobro jutro, viteže. Da li si lepo spavao? – glas što izađe iz njenih usta beše poput šuštanja lišća na vetru.
Pokušavajući da se seti kako se govori, Plamen izbrblja: ‒ Ko si ti? Kakvo je ovo mesto? – već se okuraživši, nastavio je s pitanjima. – Gde mi je mač, a ono čudovište što me je zamalo proburazilo?
‒ Polako, polako. Na sigurnom si, koliko to može biti za jednog čoveka – odvrati mu ona, nasmejavši se. Kasnije je Plamen prepričavao da je to bio smeh prolećnog dana. Sada mu je zvučao kao opasnost. – Krenimo ponovo. Ja sam ono što vi ljudi nazivate vilom i u odsustvu boljeg jezika zovi me Lilijana. Ja sam… – zaustavivši se na pola rečenice, ona podiže prst ka ustima i namršti se. ‒ Na vašem jeziku bi to bilo otprilike Šumska Majka. Ja sam zaštitnica ove šume i svih bića u njoj. A kako je tebi ime, o moćni junače? – to reče, podigavši glas i blago zavrte glavom šeretski.
‒ Vojvoda Plamen mi je ime. Gospodar sam zemlje koja se nalazi zapadno od ovih šuma – već se malo privikavši na ovu priliku, Plamen je počeo ponovo da primećuje stvari pored nje. Jago je bio u redu, čak je njegov konj izgledao vrlo energično i živahno.
‒ Zapad, kažeš? Ti si onda zaslužan za uništenje Doline Maslačaka? Tamo leže tvoje zemlje i moji mrtvi podanici – lice joj postade kao mirna voda, na trenutak. – Mada, tako je uvek sa vama ljudima. Samo uzimate i uništavate.
‒ Još su moji pradedovi živeli na toj zemlji. Da, nosim simbole maslačka, ali su te zemlje već stotinama godina naseljene – Plamenu je ovaj razgovor bio pomalo čudan. No, osetio je da bol prolazi i da ovo lišće koje tek sad primećuje na svojim ranama izvlači bol iz njih.
‒ Ha, stotine godina! To je mali treptaj u životu prirode. Sećam se kada sam tamo provodila sto ljudskih života, gledajući maslačke kako cvetaju, venu i ponovo cvetaju. A onda su ih sve izgazile ljudske noge, prljave ljudske noge. Pogledaj šta je ostalo od moje zemlje. Ogradili ste je kamenjem koje steže i guši. Zamalo još i da ubiješ poslednjeg Drvozvera svojim poganim čelikom – već je počela da govori glasnije i maše rukama.
Plamen je upita još nesvestan njene srdžbe: ‒ Drvozver? Tako se znači zvao taj stvor. On je mene hteo da raspori. Ja sam se samo branio…
No, ona je već nastavljala uzbuđeno da govori: ‒ Branio! Upadaš ovde i šetaš kao da je sav svet tvoj. Zveckaš tim metalom koji nosiš na sebi i plašiš stvorenja koja ovde žive. Nije trebalo da ti vidam rane, ali se uvek sažalim na glupe ljude koji se svojom glupošću povrede – već je zadihano podvikivala i polako se približavala Plamenu.
On, sad već svestan da ju je razljutio, pokuša malo da smiri situaciju.
‒ Izvini, nisam hteo da te uvredim – on pokuša da ustane, s namerom da se pokloni u znak izvenjanja.
Međutim, ona prosikta: ‒ Ne ustaj, rane će ti se ponovo otvoriti, glupi Vojvodo – odsečno reče, pa umiri glas, videvši Plamenov pogled pun iskrenog izvinjenja.
On nastavi: ‒ Gospo Lilijana, ponovo se izvinjavam – skupio je ono malo svog zvaničnog držanja koliko je mogao – u ime svih svojih predaka. Ako je potrebno, neka me ova zmija koja je sigurno negde u blizini ubije, kao vraćanje duga tebi i tvojoj zemlji.
Plamen je čekao njene naredne reči. Svu čast i hrabrost je stavio u prethodnu rečenicu, da je sada molio sve pretke da ostane živ. Međutim, Lilijana se zasmeja. Plamen podiže pogled ka njoj dok se ona presamićena smejala iz sveg glasa.
‒ Da te ubije? Zmijodara sam poslala da nadje tvoje sečivo. No, stvarno, još nisam odlučila šta ću sa tobom. Ovaj prelepi konj – ona blago dodirnu Jagovu grivu – kazuje mi da ga uvek hraniš najboljim jabukama i da ga puštaš da sam juri po putu… Ali šta konji znaju? Zapravo, znaju mnogo više od vas ljudi. Hajde, pričaj mi još malo o sebi, čoveče, dok tvoj mač ne bude pronađen – završi ona pogleda uprtog u Plamena.
On je već razmišljao o tome kako da joj što više ugodi dok ne isproba svoju pokretljivost.
‒ Jago i ja smo dugogodišnji saputnici. On mi je pomagao u mnogim situacijama, gde bi me neki drugi konj zbacio i pobegao. Moj se otac, dok je bio živ, šalio da je Jago vilinski konj. Zato, ako vagate o mom životu, uzmite njegov savet u obzir, jer ako mi je neko bio drug u patnji, to je Jago – izgovorivši to, Plamen se s osmehom zagleda u svog konja koji je pasao svežu travu i kao da je podignutim ušima slušao njihov razgovor.
Lilijana pomazi konja, priđe tik do Plamena koji je ležao i sede na meki pokrivač šumskog tla.
‒ Pričaš iskreno o svom konju. To mi daje nadu da nisi jedan od onih ljudi koji samo iskorišćavaju životinje, kao što to rade i sa prirodom. Ako te pustim, gde bi otišao? – upita Lilijana.
‒ Pozvan sam na knežev dvor – već izustivši ovo, Plamen shvati svoju grešku. Lilijana mu upade u pola reči.
‒ Knez, eto još jednog mučitelja prirode koji ostalim mučiteljima zapoveda kako i kad da uništavaju prirodu! Što vas bogovi ne zbrisaše sa zemlje dok vas još nije bilo toliko mnogo!
‒ Znam, gospo Lilijana – brzo dodade Plamen, koji je i dalje osećao potrebu da joj se obraća kao nekoj dvorjanki. – Ja takođe mislim da je ljudi previše uništavaju i da uzimaju mnogo više no što im treba. Ali i mi smo bića koja su iz prirode potekla. Ne opravdavam postupke, ali zaklinjem se nad ovim potokom da se u mojoj maloj vojvodiji i te kako brine o životinjama. Uzimamo dosta od prirode, ali joj dajemo koliko možemo. Mnogi su naši praznici u čast prirode i vraćanju njoj. Zato oprosti – Plamen ustade, bolno izdahnuvši, spusti se na jedno koleno ispred nage vile koja ga je pomno slušala.
‒ Zaklinjem se da ću pod tvojim vođstvom, Lilijana, pomoći ovom izvoru života i da ću sa svojim podanicima nastojati da ono što uzmem vratim nazad veličanstvenoj prirodi – Plamen ostade u klečećem položaju i obori pogled ka zemlji.
Čekao je. Sekunde su prolazile, a ona je ćutala. Najednom ustade, baš kada je Plamen primetio Zmijodara kako gmiže kroz travu noseći njegov mač. I dalje nije dizao pogled. Nervozno je položio ruku na travu i osetio njeno blago bockanje. Video je krajičkom oka kako Lilijana uzima mač i zmiju koja joj se penje uz obnaženu butinu. Plamen, još nekoliko trenutaka zadržavajući vazduh u plućima, izdahnu. Spreman da prihvati svoju sudbinu. Tad mu se nešto lagano spusti na glavu. Podižući pogled, on ugleda Lilijanu kako drži njegov mač i polako ga dodiruje njime po glavi. Odmah se setio ceremonije proglašavanja vitezova iz starine. Dok se polako osmehivao, pogleda vilu u oči i oseti se počastvovanim. Ona mu je jednog trenutka uzvraćala pogled, a već narednog joj oči zasuziše i ona poče da se smeje. Cerila se dok je spuštala Plamenov mač nazad ka zemlji. Sada, primeti Plamen, mač beše obrastao u vitke stabljike ljiljana dok su se beli pupoljci širili i sijali u kontrastu sa sečivom mača. Ona lagano levom rukom uhvati mač za oštricu, tamo gde je bilo najviše izdanaka biljke i pokazujući mu pogledom da ustane, pruži rukohvat mača. Plamen ustade, sav drhteći od snage ovog trenutka, i uhvati mač s druge strane. Stajali su tako svega jedan treptaj sunca i činilo se kao da se opet upoznaju.
Lilijana, pustivši mač obrisa levo oko i reče: ‒ Tako si čudan, ali i smešan u isto vreme. Vi ljudi ste tako komplikovani. Prirodu poznajem, ona ima svoje zakone koji se eonima prenose i nastavljaju, a vi stalno iznenađujete, i mene i prirodu. Vojvodo, sada si i ti zaštitnik prirode, moraćeš da naučiš da je razumeš – dok je to izgovarala, dugi zeleni pipci koji su obuhvatali sečivo mača počeše da se uvlače sve dok jedino na nakrsnici ne ostade nekoliko uvijenih stabljiki sa jednim cvetom koji se spuštao uz koren oštrice.
Plamen je preduhitri rekavši: ‒ Hvala ti, Lilijana. Umoran sam, ali osećam da u meni tinja vatra koja će štititi one koji zaštitu od nas i očekuju. Krenuo sam na put u susret ratu koji ne razumem. Nastaviću ga, našavši razlog za borbu i odbranu onoga što vredi – pogledavši svoj mač, Plamen ga vrati u korice polako, prebacivši cvet preko njihovog ruba.
Polako sede nazad na mesto gde je debela mahovina pravila prirodnu prostirku i ovog puta zabaci noge preko ivice stena, zagledavši se u jezerce koje je sada odisalo još dubljim osećanjima koje Plamen poče da razaznaje u sebi. Lilijana, videvši njegov odsutni pogled, polako priđe i sede kraj njega. Tako su prolazili sati, a možda je to bilo svega nekoliko minuta. No, u toj prijateljskoj tišini Plamen i Lilijana gledali su i upijali prirodu oko sebe. Kasniije su pričali o mnogim stvarima, o svojim podanicima, o razumevanju i nerazumevanju njihovih vrsta, o planovima koje su zamislili, o bilju, o životinjama i dosta o ljudima. I tako prođe neko vreme. Plamen je posle prepričavao da je to bilo svega jedno popodne, ali ko zna koliko je vremena on proveo tu, u srcu šume i jedne vile, koja mu je na čudan način otkrila da uvek ima nečega za šta se vredi boriti. Kada je Jago bio spreman, on i njegov gospodar krenuli su ponovo na put, noseći u svojim srcima delić ovog čarobnog mesta. Lilijana im je svojim lakim rukama mahala i pogledom ih pratila, dok se oni ne izgubiše među drvećem. A onda je nastavila još malo da ih prati kroz poglede biljaka pored kojih su prolazili. Plamen to nekoliko puta oseti, i bi mu drago da ih njene oči još uvek čuvaju. Na izlasku iz šume, dok su Plamen i njegov Jago, već u suton ko zna kog dana, ponovo stupali na čvrsto omeđen put, ponovo ugledaše kamenje kako stoji suprotno njima i brani zemlje iza sebe. Plamen, prolazeći pored Međaša polako obori jedan na zemlju i položi ga na stranu. Nastavivši put, Plamen se, sav nasmejan, ponovo ne okrenu. Da je to uradio kao tokom mnogih putovanja pre, video bi da je na mestu gde je nekada gordo stajao kamen sada iz zemlje izbijala mlada stabljika sa jednim pupoljkom plamenog ljiljana.
Nikola Đorđević