Она је рођена из светлости, али припада свету сенки. Није стварна, а стварнија је више него што можете да замислите. Толико жива у свести свог творца, а сама бестелесна. Измаштана потреба срца. Она која има моћ да уздигне ствараоца у небеске висине и спусти га у најмрачније поноре.
Тако ме у замасима који обезнањују носи та васионска љуљашка од једне савршене среће до друге, од Јелениног и мог присуства до нестанка и нас и свега са нама у срећи општег постојања. И ни на једној тачки тога бескрајног лука нема застајања ни за тренутак, јер се увек или пењемо или спуштамо.
Јелена је мистично биће које не припада овом свету. Заогрнута је велом тајни. Појављује се тек на моменат и ишчезне. Она је жена које нема. Независна, разиграна и нестална у својој појави. Саткана је од низа супротности које чине њену јединствену личност. На махове се јавља као муза, богиња и заводница. Њена мистична природа је оно што интригира. Неухватљива и смела. Јавља се у моментима када се већ на њу заборави, да поново започне игру сенки.
Али ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања.“
Она је ту да инспирише, игра се, заводи, а потом нестане. Ко је та чудновата појава? Привиђење? Опсена? Одакле је дошла и куда одлази кад није овде? Коме одлази та чудна жена? И зашто се упорно враћа? Са којом намером то чини? Ова стратешка игра се одвија годинама и на први поглед делује као да се ништа не мења… Не дајте се заварати, то је само пука обмана, баш као и све везано за њену појаву. Не мења се игра, већ саиграчи. Како време пролази, они расту, развијају се и сазревају. На почетку дела јавља се као опсена, плод маште, тек бледо привиђење; затим као муза, инспирација, богиња, вољена жена; и на крају као духовни водич. Јелена води ствараоца кроз различита животна доба, која су метафорично представљена у делу – од пролећа до позне јесени његовог живота.
Тек је јесен показала како су питког корена и кратког века биле моје обмане. И не само јесен. Јелене је нестало из свих мојих годишњих доба.
Није случајно што се Јелена појављује у пролеће, када се природа буди и срце мори чежња, а одлази у позну јесен, када опада лишће и магла се спусти на град. Живот му започиње и гаси се заједно с њом. Унела је светлост у његов живот и за собом оставила светлуцав траг, јер она и ЈЕСТЕ светлост.[1]
Јелена Јоцић
Напомена:
Драги читаоче, лик Јелене базиран је на роману Јелена, жена које нема, Иве Андрића, али је и слика оне која ово пише. То знају моји најближи пријатељи и због тога овај текст посвећујем њима.
За Огњена и Нину. Хвала.
[1] Име Јелена потиче из грчког језика, гр. hele- сунчева светлост; сјај; блиставост;