Ćao, medenjaci… (Ništa lično, samo tako ja zovem sve ljude dobrog srca!). Ja sam Odbegli Deda Mrazov Pomoćnik! Ljuti borac protiv globalizacije i uniformnosti jelke i ukrasa, nosač radosti, prvak u brzom izgovaranju imena irvasa i uz sve to (mada, ne bih da se hvalim) znam kako da taman potopim keks!
Ali, ček da vam prvo ispričam zašto sam uopšte odbegla od Deda Mraza! (I pošto znam da će neki od vas da primete, odmah da vam kažem da ja, kad pokušavam da objektivno sagledam situaciju, o sebi pričam u trećem licu, ali to nikako nije do mene, nego do pisca, shvatate?)
Početak pobune
Svađa sa Deda Mrazom počela je vrlo jednostavno… „Srce se nema da se ima, srce se ima da se dâ svima!”, rekao je u naletu entuzijazma, dok je držao predavanje o novogodišnjoj radosti. I to je bila kap koja je prelila čašu. „Slušaj, Deda Mraze”, rekla je, „nemoj da mi tu citiraš Miku Antića kao da si ti to sve izmislio! Nego mi kaži šta ćemo da radimo sa tim što nam sve jelke liče jedna na drugu, i što te neka deca stalno očekuju, a ti nikako ne stižeš da dođeš, nego te menjaju oni mršavci sa lošim bradama i ispranim odelima. I što… i što…” Počela je teško da diše. „Odbegla, uvek budi deo rešenja, a ne deo problema”, rekao je smireno. „I to je tuđi citat, Deda Mraze…” I tako, Odbegla je od Deda Mraza dobila dozvolu da odbegne od uobičajene proizvodnje i dosadne trake, i napravi svoju radionicu.