Noć prva
Maja je sedela u krevetu svoje nove sobe, navaljana na zid pored prozora, držeći u rukama svoj omiljeni roman. Uzaludno je pokušavala da pročita tekst koji je zamagljen i nejasan izmicao njenim umornim očima. Kada je posle vidnog napora uspela konačno da razazna slova, pažnju joj je odvukla iznenadna buka koja je dopirala sa krova. Setila se da ju je stanodavac upozorio da golubovi često prave problem na ovom, poslednjem spratu zgrade. Zanemarivši to, vratila se čitanju knjige, ali ubrzo joj je koncentraciju poremetio jak udarac u vrata susedne sobe, na koji se trgnula sva prestravljena. Vlasnik stana je rekao da se iza zaključane sobe nalaze samo stari papiri i registri, odakle sada ovo lupanje? Noge su joj krecale pripijene uz grudi, a telo obliveno znojem pokušavalo je da snizi telesnu temperaturu koja je od straha sve više rasla. Pomislila je kako je sama u stanu, nezaštićena i slaba. Šta je to sakriveno u sobi, što joj niko nije rekao? Ustala je i krenula niz hodnik ka zaključanim vratima, naslonivši uvo na hladno hrastovo drvo. Jako je zažmurila skoncentrišući na zvukove koji dopiru iznutra, i na trenutak joj se učinilo da čuje dečiji plač. Jedva čujno je pokucala rukom i pozvala:
- Ima li koga?
U tom trenu plač je utihnuo i nešto u sobi je počelo da se miče. Nakon tog zvuka nije čula više nijedan, ali je bila sigurna da sa druge strane vrata oseća nečije teško disanje. Jeza joj je zahvatala malu belu kožu šireći se čitavim telom brzinom munje, i ubrzavajući rad njenog mladog srca. Šta je ovo? – pomisli ponovo, uplašena i nesigurna. Hrabro je čekala pred vratima još nekoliko minuta, a onda se, shvativši da je to bio samo plod njene mašte, vratila u sobu i ubrzo zaspala.
Noć druga
Sledeće noći Maja je na kolenima klečala pred vratima zaključane sobe, pokušavajući u par navrata da ih otvori, osluškivajući u nameri da čuje zvukove koje je čula prethodne večeri. Nikakvih zvukova, međutim, nije bilo, a vrata su stajala nepomična i zaključana kao i prvog puta. Bacila je pogled ka zidnom satu u trpezariji videvši da pokvareni sat ide unazad. Zagledala se u njega kao hipnotisana, sve dok je jako kucanje nije prenulo iz sveta misli. Okrenula se ponovo ka belim vratima na kojima je sada velikim crvenim slovima pisalo “Ključ.” Naglo se povukla unazad, širom otvorenih očiju razgledajući oko sebe. Hodnik je bio tih i prazan. Bacila je ponovo pogled ka vratima.
– Kakav ključ? – upitala je poluglasno, a kao odgovor na njeno pitanje neko gurnu kroz omanji otvor ispod vrata beli papir na kome je istim crvenim slovima sada pisalo: “Kuhinja.”
Zbunjena ovom drugom porukom, pokušavala je da dokuči šta od nje traži misteriozna osoba zaključana u mračnoj prostoriji. Verovatno se u kuhinji nalazi ključ ove sobe, pomisli i krenu da pretražuje kuhinjske fioke i police u potrazi za njim. Potraga nije trajala dugo; pronašla ga je u fioci sa escajgom. Gledala ga je neko vreme razmišljajući o tome da li da otvori vrata koja su, vrlo verovatno, s dobrim razlogom bila zaključana. Radoznalost ju je ipak nagnala da prevaziđe strah, i ona otključa godinama zatvorenu sobu. Ustajali i prašnjavi vazduh prošili se celim stanom okrivajući malu mračnu prostoriju od par kvadrata. Maja se zakašlja nadražena prašinom, stavi ruku preko ustiju i upali svetlo na prekidaču desno od ulaza. Slaba sijalica baci nežnu žutu svetlost na prašnjavu sobu roze zidova, punu igračaka i ostalih dečijih stvari. Na sredini sobe stajao je plastični beli krevetac iznad koga su visile male zvečke okačene na vrtešci, a zidovi su bili popunjeni policama prepunim lutaka i plišanih meda koje su nežnim očima gledali u pravcu devojke. Prestravljena detaljem koji joj je u opčinjenosti ovim dečijim svetom promakao, Maja se zatetura i udari leđima o drveni okvir sobnih vrata. Ispod kristalnih i dobroćudnih očiju, svakoj igrački bila su crnim koncem ušivena usta i to po više puta, davajući im jeziv i morbidan izgled. Zazirajući od strašnih lutaka, Maja je na kolenima prišla krevecu, pridižući se lagano i strepeći od prizora koji će zateći u njemu. Iz nekog njoj nepoznatnog razloga, očekivala je da u njemu vidi beživotno telo nekog deteta, međutim, u njemu se nalazilo samo jedno veliko crno klupko čiji kraj beše zakačen za malu, tanku i oštru iglu. Preplašena, ugasila je svetlo i istrčala iz sobe ne primetivši u njenom gornjem uglu crnu senku koja rukama stoji pripijena uz zid, nemo je posmatrajući. Drhtavim rukama je pokušavala da je zaključa, sa mukom ciljajući bravu. Nakon što je okrenula ključ dva puta, uputila se ka svojoj sobi ne osvrćući se. U tom trenutku vrata zaključane sobe lagano zaškripaše ledeći joj krv koja je do pre par sekundi besno strujala njenim telom. Bojažljivo je okrenula glavu preko ramena, posmatrajući mrak kroz blago odškrinuta vrata. Duboko udahnuvši, skupila je hrabrost i potrčala ključem ka njima, zaključavši ih još jednom, ali se vrata ponovo otvoriše. Nakon svakog okretanja ključa, opet bi se sama otvarala pustajući mrak i prašinu u hodnik. Prestravljena od ovog prizora, sada već uplašena za svoj život po prvi put pomislivši da u ovom stanu postoje neke nečiste sile, Maja olovnim nogama krenu ka svojoj sobi i zaključa se u njoj. Strah joj cele noći nije dao da zaspi, i ona utonu u dubok san tek nakon svitanja.
Noć treća
Primetivši da se čudne stvari dešavaju smo noću, i da su po danu vrata misteriozne sobe zaključana, Maja je odlučila da sledeću noć provede u svom krevetu. Povremeno između čitanja knjige, prilazila bi do zida naslanjujući glavu na njega i osluškujući tišinu iz susedne prostorije koja je svakog časa pretila da bude narušena. Dok je zainteresovano posmatrala hladno i maglovito veče koje se nadvilo nad gradom, čula je škripu koja odzvanja praznim stanom. Okrenula se ka vratima svoje sobe, začuvši u tom trenutku snažan udarac na samo par metara niz hodnik; susedna vrata su se zatvorila uz jak tresak. Čula je prikriveno režanje i hramljanje izvan sobe; nešto se kretalo u pravcu kupatila. Kleknula je na pod, posmatrajući iz mračne prostorije hodnik niz koji je videla kretanje nekog bića čije su se modre i pocrnele noge okovane lancima vukle po podu. Snažan vrisak iz grla koji je pretio da nekontrolisano napusti usta, sprečila je snažno ih prikrivajući otvorenom šakom. Zubi su joj cvokotali tiho, a u glavi joj je damarao nemiran puls. Kada je noć ponovo utihnula, nečujno je otključala vrata uputivši se ka kupatilu. Iza staklenog okvira tuš kabine videla je crnu, mršavu senku kako kleči u uglu, prevrtajući nešto po rukama. Primetivši da je neko posmatra, crna silueta se okrenula, i uspravivši se, sa mukom otvorila vrata kabine. Modra i tamnosiva ruka sa velikim crnim noktima koji su grebali po staklu preplaši Maju koja je stajala sva sleđena i nepomična, nemo posmatrajući stravičan prizor ispred nje. Pomislila je da ova utvara stoji iza svega onoga što joj se dešavalo predhodnih noći, i da će joj sada nauditi pre nego što uspe da pobegne od straha otežalim nogama. Glava koja je provirila iz kabine bila je prekrivena gustom tamnom kosom, oči su bile crne poput uglja, a modre usne na trulom mesu bile su ušivene istim onim koncem koji je predhodne noći videla u sobi. Nakon što je utvara stupila nogom na hladne plave pločice, Maja je sva izbezumljena pala, gledajući je pravo oči. Miris truleži kao da ju je paralisao, ne dozvoljavajući joj da se udalji. Snažno je rukama udarala noge pokušavajući da ih pokrene, dok joj se naborana figura približavala sve više. Pre nego je dotakla prstima njena drhtava i zapanjeno širom otvorena usta, Maja je uspela da pokrene noge koje su je što je brže moguće nosile do sobe. Zaključala se i pokušala da pozove u pomoć, međutim, glasne žice smeštene u dubini grla ostale su nepomične. Poslednje čega se seća pre nego je izgubila svest, bilo je jako lupanje i mrsko grebanje vrata njene sobe.
Jutro
Maja je naglo ustala iz kreveta mokra do gole kože; krupne kapi znoja slivale su se niz vrat i lice sve do bele majice za spavanje koja je upijala ovu slanu tečnost. Ceo stan bio je ispunjen toplom svetlošću ranog septembarskog sunca, odagnajući svu tamu koja se nadvila nad njim prethodnih noći. Krenula je ka kuhinji ugledavši u prolazu malu sobu sa krevecem i plišanim igračkama u kojoj je provodila najveći deo svog detinjstva. Lutke su bile onakve kakve ih je pamtila; stare i pocepane, sa širokim osmehom na licu.
Za trpezarijskim stolom sedeo je njen otac, zavaljen u stolicu prelistavajući jutarnje novine, dok je majka vredno spremala doručak šireći prelepi miris ceđenog narandžinog soka po celom stanu. Ugledavši pospanu ćerku, roditelji joj uputiše topao pogled praćen širokim osmehom:
-Kako si spavala dušo? – upitala je majka.
Maja je slagala, pokazavši znakovnim jezikom da je provela mirnu noć. Iz plavog oka biserna suza poteče niz lice, vlažeći sitna usta iz kojih niko nikada nije čuo ni jedan jedini glas.
Aleksa Kostadinović