Imala je oči moje majke. Oči koje su isijavale dobrotom i bile drske u isto vreme. Topao, mio pogled nevinog deteta. Znaš onaj pogled koji može da učini da se osećaš sigurno? Onaj pogled koji te primorava da mu se prikloniš i vratiš. Nesvesno. Silovito. Pitomo. Nekad se sigurnost plaća životom, ona je to činila samo jednim pogledom. Bila je moj oslonac kada se sve rušilo, a kada je ona posustala, ja nisam znala šta da radim.
Tama nas je gutala. Nas, naše snove, naša udaljena predgrađa mladosti. Varnice su zasijale i slabašan plamen je obasjao njeno lice. Njene bolne ožiljke. Nakon dubokog uzdaha, nakon što su se pluća ispunila dimom, imala je snage da se suoči sa životom. Njene oči pune suza zarile su se u moje i jecaji su zamenili tišinu.
Kiša je pljuštala. Nikad je nisam volela, prošaputala je i prljavim rukavom razmazala maskaru. Vazduh je bio hladan, tako hladan. Mogle smo da čujemo mrak. Obuhvatila je hladnu flašu izgrebanim rukama kada je moja pokušala da je spreči, ali joj je glas kratko prosiktao: Moram. Ubrzo je flaša bila prazna, a ona sposobna da završi rečenicu. Hodnici su bili prazni. Trebalo je da me čeka kod menze. Delile smo užinu. Bol je vrištala iz slabašnog osmeha. Naši osmesi se nisu smejali. Pluća su se još jednom natopila trenutnim olakšanjem i pepeo je pao zajedno sa njenom čistom suzom. Samo je on stajao u dnu hodnika. S one strane sumraka. Nikada nisam videla takav pogled. Kao demon okupan svetlošću na kraju tunela. Nema nikakvog svetla, samo kraj. Bacila je užarenu cigaretu i tama potraja. Nisam mogla da dišem, ništa nisam mogla da vidim sem tog pogleda. A on je samo nestao. Jednostavno ga nije bilo. Bezrečje, bezvučje, ništavilo. Odmahnula je glavom, a njeno slabašno telo se treslo. Jedino je iz kupatila dopiralo treptavo svetlo. Noge su me same nosile. Užas me je ispunio, znala sam da ništa dobro ne može da me čeka iza tih vrata. Ista ta svetlost… Glas joj je pukao, izgledalo je kao da se u sumraku zaustavilo vreme. Ista ta svetlost, a ona je samo ležala. Čista, mirna, konačno spokojna. Zidovi… Nije više imala snage.
Nakon sledeće doze nikotina ustala je i obrisala suze. Bez reči se okrenula i krenula u mrak. Znala sam da ne smem da krenem za njom. A zidovi? Glas mi je podrhtavao. Sa samo četiri reči rekli su sve ono što ona nije mogla. Zvučala je odlučno, snažno, prestravljeno. Sledeće sekunde je više nije bilo. Mrak je progutao sve njene tragove, ali tišinu je razbio odlučan šapat: Anđeo u bašti đavola.
Biografija:
Anđelija Arbutina rođena je 15.1.1999. u Beogradu. Završila je srednju školu za farmaceutskog tehničara, a trenutno je treća godina na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Katedri za psihologiju. U slobodno vreme bavi se pisanjem kratkih priča, radi na romanu (za koji se nada da će jednom ugledati svetlost dana), fotografiše, putuje. Volontira na projektu Svi smo isto različiti, koji se bori protiv stigmatizacije duševnih poremećaja i različitosti uopšte, a takođe pohađa i školu za turističkog vodiča. Do sada je osvojila nagradu za najbolji maturski rad na kraju četvrte godine, prvo i drugo mesto na opštinskom takmičenju u pisanju kratkih priča i jedna priča joj je objavljena u Rukopisima 41, zborniku poezije i kratke proze mladih sa prostora eks-Jugoslavije.
