Светлост душе Светлост сопствене крви, допире само до оних који чују. Последњи вапај изгубљености у данашњем данас. Јецаји сопствене душе, достижу небеску висину, само до оних који виде. Мрак у последњем трзају епилепсије.
Мрак Мрак је оно кад си пун испљувака сопствених доброчинстава. Која не служе никоме, чак ни оном богатом сиромаху, који од твоје сопствености, једино рачуна загрљај, на углу Доброчинске улице.
Есхатологија Сахрана не сахрањује живот, већ смрт. Свако умрло јуче, у ком си изгубио самог себе, поништава данас, за нешто сутра. Гради светлост твог бића, када крвљу бележиш последњи обрис себе. Сахрана очекује епитимију на језику мача којим те убила.
Хладноћа Промрзлина твојих шака, Говорила је више од хладноће твојих речи. Говорила је топлину, Коју си скривао, Знајући да сам, Твоја најболнија рана. Не мрзиш ти мене. Само си изгубио компас, Своје постојаности, Па си одлучио да Крв проливаш речима, Разарајући и последњи део Мог ја.
Паметна будала Речито ћутање Као једини оксиморон Који ме је спречио Да будем Паметна будала.
Ћутање Кад год ми је ћутање Било на пиједесталу, Апологија ми је Увек била Апсурдни губитак. Јер једино Што би тад остало, Био би инфантилни консензус.
Фејсбук Да ми је Фејсбук, ко што није па да му се изјадам и напишем све што јесте. Без ружних речи и маске за лајковање туђе несреће. Да смем да говорим, ко што не смем, па да кажем зашто људи постоје, зашто гасе своју светлост која их у мраку слободе једина чини слободним. Кад бисмо престали, ко што нећемо, са Инстаграм-доказивањем, да смо сви потпуно једнаки, без лицемерја према оном ко је сам себи довољан. Кад би било, шта би било, а од тога нема ништа. Бити исти, углавном, Не бити ништа.
Самостална сахрана Желим да сутра сахраним саму себе. Али не као иначе, стриктно без крокодилских суза, пустињског срца, и без грама хране за све неухрањене егоисте. Одлучила сам да будем једини члан породице и дa говорим шта све нисам, док ме у позадини спуштају бестрасно присутни пролазници. Како сам могла, само да нисам а шта и да јесам, опет не бих. Да сам успела, као што је требало па иако нећу, све је узалуд. Коме још служи залуђеник за изгубљеним, за новонасталим, за пропалим, који је у залог дао тело рођеном праху, немајући ништа више од тог. Коме је потребан сиромашни сребрњак, који и у сандуку новог живота, носећи смрт, дели људима оно што Богу не треба. Одлучила сам да се сахраним, на старом гробљу. Не треба ми ново, кад су ту они што нису хтели смрт. Ја ћу тамо где има оних што су је приграбили, дајући живот нама. Без музике, молим. И тужних виолина, нисам умела да одсвирам композицију животарења, не треба ми ни у земљарењу. Хоћу да кажем, да сам била све што није требало и да је требало неком, ником користило не би. Да сам успела да променим ништа и да јесам нешто, то не бих била ја, него други. Да сам живела као што се не живи, јер срећа да умреш је пораз радости, свог незадовољства. Умрла природним избором, за све што постоји. Сахрана ће се одржати сутра, на старом гробљу, нек не долази нико, опело се пораженима не служи. Неутешна радост моје личности, обавештава оног које ту.
Марија (Сретен) Веселиновић (27. 6. 1997, Нови Пазар)
Студент треће године Природно-математичког факултета у Крагујевцу, Катедра за хемију. Писањем се бавим од 2012. године. Освојено пето место на конкурсу литерарних радова одржаном у Ваљеву у категорији средњих школа 2013. године.
Пишем за портал Студеница Инфо; објављени радови: часопис Култ, електронски часопис Дуњалучар, електронски часопис Фиока. У припреми је прва збирка. Уредница студентског часописа Сазнање.
