НАС ЈЕ ВРЕМЕ САКРИЛО Нас је време сакрило, и то у једном далеком граду коме ни име не знам. Да, сакрило нас је да нас сачува од свега што било је и оног што било би. Да нас сачува од заборава и да смо ипак тамо негде опет ми. Нас је време сакрило, гурајући нас у последњи вагон, у коме ћемо километрима, миљама и стопама далеко бити замрзнути не могавши – да разбијемо све успомене. Нас је време сакрило, у једном мрачном стану где газимо слике све ‒ што у филм претвориле би се. Нас је време сакрило и чува нас од заборава као доказ да се ипак ништа не мора.
БУДИМО ТО ШТО ЈЕСМО Хајде да сви будемо то што јесмо! Онако чисти и безбрижни попут птица у јату. Будимо такви заувек, без страха да неко осудиће наш идентитет. Будимо гране на дрвећу које међусобно се преплићу, творећи нераскидиву везу са кореном и лишћем без којих и не постоје биљке. Будимо све то цвеће које лелуја на ветру и шири опојне и недокучиве мирисе. Будимо ветар и дувајмо лаганим дахом, покрећући све око себе попут лишћа које до неба досеже. Будимо небо које шаље кишу, дајући нам знак да све кружи и да овај свет нико не може да сруши. Будимо и сунце, па грејмо све људе и дајмо знаке да то им вера буде. Будимо и месец, онако страни и несигурни у простору далеком и универзуму непознатом. Ма могли бисмо бити шта год. Па и невидљиве честице које лутају и круже овим светом. Да, ми то и јесмо!
НАЦРТИ НА ПАПИРУ Карикатуре смо на овом свету и нацрти само онога што заправо и нисмо. Цртамо себе онако како желимо да се другима допаднемо. Па нас цртају и други, и на крају цртања постајемо само слике без унутрашњег огледала. Празни смо и споља и изнутра. Душе нам труну у греху и преливају се у мрачне трагове на којима се множимо и стварамо простор за пакао. И сви ти греси изједају нам кости претварајући их у склониште за нечастиве. Опрости, Боже! Опрости нам грехе! Човек се губи и не зна прави пут где је. Пут ка Богу.
ОПРОШТАЈ У вртлогу лажи, превара и обмана, покушај ‒ да у људима пронађеш искру доброте. Пусти их нека ти њихови погледи кажу све, у нади да неће слагати те. Али укажи им на то да лаж боли, кад је чујеш од оних које толико волиш. И немој им вратити дуплом мером! Опрости, као што и Бог опрашта! У жељи и са великом вером ‒ да ће и они променити тачку гледишта.
ЖИВЉЕЊЕ Родиш се и живиш, али ипак за грешке своје ‒ друге кривиш. Родиш се и живиш, на земљи, на позорници где смо сви гости. Родиш се и живиш, у простору који је само теби знан. Родиш се и живиш, не слутећи ‒ да ти је живот од Бога дат. Родиш се и живиш, а заправо и не живиш. Пушташ живот да ти се деси. Родиш се и живиш, а на крају живљења ‒ не знаш где си.
ДАЛЕКО ОД ГРАДА МОГ И изнова ти пишем још једну песму. И не бих да дужим, јер све што желим рекао би ти само један стих. И ти знаш то ‒ да те само у песми могу волети, онако јако. И можда ми једино тако можеш припадати, далеко од себе. У том граду, километрима далеко од мог. У тој соби, километрима далеко од моје. А тражила бих те од града тог, што краде ми те непрестано. И водила бих битку с њим, да само ми будемо једног дана ми. И можда били бисмо идеалан спој, али ја не знам ни улицу, ни број твога места. И желела бих да нађем те, да нађеш ме, да пронађемо се. И знам да знаш ‒ да није даљина та што раздваја нас. Нису ни километри разлог нашег несусретања. Ми смо ти који љубав желе, али је најрадије скривају и ћутке од ње беже. И превише си далеко да нон-стоп трчим ка теби, а ни мање-више близу ниси. И желим да појавиш се и скренеш ми мисли, да будеш оно што заправо ти си.
НА РАСКРШЋУ СНОВА Колико сам пута сањала о теби, колико лутала и тражила те. Волела твој лик у сенци и тражила га на крају ходника, Ма небројано пута мислила сам о теби да се више бићем не могу назвати. Колико сам пута причала о теби пред светом. Богом и људима, толико да ме више ништа не боли кад ми кажу да ме не волиш. Колико сам пута долазила теби да и тражим срце своје, толико си ти уништио жену у мени да срце у целину не могу да ми споје. Колико сам дуго чекала те да ми од тебе ништа важније било није, толико си ти гурао ме од себе тражио да заборавим ти име. Сад ми остаје да будем само раскршће на путу твом које је сенком обасјано, Да будем баш то раскршће у које ћеш сврати, понекад, можда опет грешком, и то онда кад се више не будем звала женом међу женама, већ смртницом остарелом од чекања, Али моје лудо срце не може да схвати то па се опет враћа твом лику у сну створеном.
Биографија:
Љубинка Цекић рођена је 4. августа 1998. године у Лесковцу. Завршила је Гимназију Стеван Јаковљевић у Власотинцу, а затим уписала Основне академске студије србистике на Филозофском факултету у Нишу. Књижевност и језик су јој две највеће љубави. Песме које пише, у већини случајева, представљају нешто што је условно речено проживела, што је некако дотакло и прошло кроз њену душу, срце и артикулисало се на један овакав начин – кроз стихове. Верује у правду и општег је мишљења да нас љубав једино може спасити од свега лошег и да ће сваки човек кад-тад пронаћи свој пут до звезда.
