Недодир Црвени балон те чека у соби. Чаша млека и чоколада, Коју мрзиш. Суве бруснице и ледена вода, За крај. Лези и немој да се трудиш Да окусиш сузе Нису горке, иако се таквим чине. Лези и немој да јецаш Прогутај свој страх од самоће. Прогутај, или га загрли. Остави балконска врата одшкринута, Можда се ушуња, и залута Као пчела. А ујутру, када га не буде било, Скувај себи кафу Поједи једно парче хлеба А друго исеции остави га Иако свакако неће доћи. И буди добро.
У данима попут мојих У данима попут ових Пије ми се само једна кафа А цигарете ми се не пуше. Не пева ми се, А ни не плаче. У данима попут ових Није ми хладно, Лако ме је изнервирати, Отерам те далеко од себе, Па ми после буде жао. У данима као што су ови Невешто ти сецкам киви А знам да те нема И не знам да ли га волиш. Можда се бојиш? Кад дођу неки овакви дани Облачим твоју кошуљу Па се тако лепа огледам у зид И желим те, желим те да ћутиш Док трају дани попут ових. И док дани попут ових теку Замишљам те како падаш Као перо, лагано, на моје груди И ту остајеш, и ја те осећам И ти ћутиш, а ја те чујем. У данима попут ових Има те, а нема те више него иначе.
Да им те појасним Ти си само дете И имаш по себи те мрље Слепљене по кожи од меда И кукаш јер си гладан Кукаш јер немаш, Немаш шта да црпиш Ни где исцрпљено Да складиштиш Ти си само дете Са премало љубави према себи Ти си само дете Изгубљено у процесу одрастања.
Скептична Понекад, али сaмо понекад, Не зажалим што си ту. Површна страст у пролазу, Речи које изричем И које се као грашак котрљају, Понекад, али само понекад, Не зажалим. И кад изађеш из купатила Сав топао, за промену, Ја не зажалим Ни што ти коса онда изгледа Као дечији цртеж, Али ниједан сличан мом, Не зажалим. И кад нестајања бојиш Бојама неке твоје призме Са неким твојим потпуно Новим бојама, Ја заиста не зажалим. Илузије су то, илузија сам сама, Бол је илузија И ако је све ово твоја илузија Лећи ћу, наћи ћу се на ливади Пуној пољског цвећа које не волиш И поново, изнова, нећу зажалити Што сам део твоје Макар и илузије. Нећу зажалити, понекад нећу зажалити, што си ту.
Моје име је Теодора Станојевић. Имам 18 година. Завршила сам Пољопривредну школу у Прокупљу, где ми је професорка пробудила љубав према уметности говора, љубав према овом начину исказивања емоција и пут ван пуке реалности у којој се сви налазимо.
ада сам студент прве године Србистике на Филозофском факултету у Нишу.
У Прокупљу сам већ скоро годину дана члан КОП-а тј. Књижевне омладине Прокупља.А сада сам члан књижевног клуба нашег факултета.
Верујем да су ме речи које сам записала до сада обликовале и направиле ово што сада ви осећате док читате. Писањем стварате свет по вашој мери, и у тај свет, добродошли су сви који ваша дела читају.
