Свакоме би требало одредити да путује, с времена на време. Чак и више: да никада не застане дуже него што је неопходно. Човек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно место, човек прихвата све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвесношћу која га чека. Промена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосети његов освојени простор, и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човек млад све док се не боји да започиње.Остајући, човек трпи или напада.Одлазећи, чува слободу, спреман је да промјени место и наметнуте услове. (Меша Селимовић)
Мирјана Митровић рођена је у заглављеном лифту крушевачке болнице 1997. године. Претпоставља се да је то последњи пут да је негде пожурила. Званично живи у Нишу где студира Србистику на Филозофском факултету. Незванично живи у коферу и једва чека нови печат у пасошу. Воли књижевност, музику, фотографију, сунце и пиво. Не воли писање у трећем лицу, али му понекад да шансу. Верује и нада се.
