Prvo poglavlje
Prigušeno šuštanje televizora koji je od jakog nevremena i neumoljivog vetra izgubio sliku, nije smetalo Marku koji je zaspao na kauču u dnevnom boravku. Zidni sat koji je pokazivao 1.15 posle ponoći, kao da je uskladio svoj ritam prilagođavajući se spoljašnjem pucanju neba i blagom šuštanju televizora. U polutamnom boravku, svetlost koja je dopirala jedino iz tv-a osvetljavala je haos i đubre rasuto oko kauča. Prazne flaše džina, votke, pokoja limenka piva i par kutija pice i neke kineske hrane činili su da cela prostorija poprimi užasan smrad koji kao da se uvukao u zidove i odomaćio se. Celu tu pasivnu i ustaljenu sliku srušila je iznenadna buka, koja je, po svemu sudeći, dopirala sa gornjeg sprata ili čak potkrovlja. Marko se trgao iz sna gotovo prestravljen i dezorijentisan. Bio je siguran da je čuo korake na spratu iznad. Sedeo je tako neko vreme napregnutih ušiju, očekujući da ponovo čuje taj zvuk, kako bi se uverio da sve to nije bio san. Kako nije mogao čuti ništa sem grmljavine i sata, polako se vratio u ležeći položaj. Pre nego je ponovo sklopio oči I zaspao, ovaj put svojom voljom, čuo je kako glas nekog malog deteta doziva: Tata! Ustao je, sada još prestravljeniji. U trenu ga je oblio hladan znoj, a srce mu je lupalo neverovatnom brzinom, kao da neko papučicom udara u njega kao u bubanj. Glas mu se činio odnekud poznat, mada je i sam sebi izbegavao da prizna. Bio je ubeđen da je sve to plod njegove mašte. Radoznalost ga je nagnala da istražuje po kući, u nadi da će otkriti nešto, ili nekog. Bojažljivo je izašao u hodnik, osvćući se oko sebe i priželjkujući da ponovo čuje glas, kako bi odredio odakle dopire. Hodnik je bio veoma slabo osvetljen zidnim lampama koje su stajale nasuprot njemu, a jedna od njih već neko vreme je stajala ugašena. Na kraju hodnika se nalazila kuhinja u sklopu trpezarije, iz koje ga je nepomično iz mraka posmatrala bleda silueta veličine nekog deteta. Marko je bacio pogled u pravcu kuhinje i ugledao tu pomalo amorfnu figuru kako nepomično stoji i kao da zuri u njega. Oči su joj poput mačjih sijale u mraku, a pogled joj nije bio blagonaklon i prijateljski. Prođoše ga žmarci svud po telu, a noge počeše polako da klecaju, gotovo spremne da ga svakog časa izdaju. Približavao se kuhinji sporo i lenjo, kao da su mu noge izlivene od olova ili nekog drugog teškog metala. Zastao je kada mu se učinilo da se utvara pred njim zlobno osmehuje. Po prvi put se iskreno plašio za svoj život. Šta god to bilo, nije izgledalo ljudsko. Nekako je ipak smogao snage i nastavio ka kuhinji. Kako se približavao, tako je silueta bivala sve nejasnija, gubeći prvobitan dečji oblik i veličinu. Zastao je pred vratima kuhinje protrljavši oči. Silueta je još uvek bila tu, na samo dva metra ispred njega. Produbio je svoje disanje skupljajući svu moguću snagu kako bi izbegao nesvesticu. Osećao je kako ostaje bez daha i počinje da se guši. Vrtelo mu se u glavi, a u stomaku ga je probadao oštar i neopisiv bol. Senka je ne skrećući pogled krenula napred, vukući levu nogu za sobom. Podigla je malu ruku, pružajući je ka njemu. Marko žurno upali svetlo i zažmuri. U tom mraku koji načiniše njegovi kapci, nije bio siguran da li oseća nečiju ruku na stomaku, ili je to samo posledica velikog straha. Bojažljivo je otvorio oči i ugledao praznu trpezariju, samo sa stolom i stolicama na sredini prostorije. Pred naletom jakog vetra, silueta kao da je isparila. Polako i oprezno je prilazio suprotnoj strani stola, a pogled mu je lutao po svim uglovima trpezarije, očajno tražeći pređašnje priviđenje. Ničeg nije bilo ni ispod stola, ni iza vrata ostave za hranu. U trenu mu se učinilo da čuje disanje, ali to su bila samo njegova umorna pluća. Najednom se svetlo u kuhinju ugasi uz jak udarac po prekidaču. Marko se trgnu i ko iz topa, pomalo uplašen, viknu nesigurnim glasom:
− Ko je tamo? Pokaži se!
Nije bilo odgovora. Hitro je pritrčao izlazu i upalio svetlo. I dalje nikog nije bilo, ali se u prostoriji pojavilo nešto čega ranije nije bilo tu. Marko je bio siguran da pre gašenja svetla na drvenom stolu nije stajao veliki mesarski nož čvrsto poboden na sredini. Zurio je u nož gotovo katatoničan i paralisan. Imao je osećaj da je zacementiran u mestu, bez nade da će se ikad pomaći.
Osećao je nečije prisutvo u sobi. Neko ga posmatrao, samo nije znao odakle. Počeo je da zamišlja kako mu se neko prikrada i svirepo mu zabija nož u leđa. Neki hladan vazduh uporno mu je duvao za vratom. S teškoćom se okrenuo ka izlazu. Hodnik je bio potpuno prazan.
Najednom opet začu onaj glas deteta koje doziva svog oca. U tom trenutku kao da spadoše okovi koje je tako stvarno osećao oko gležnjeva. Glas je dopirao iz neke sobe sa sprata, i nije bio nikakva halucinacija, u to je bio siguran. Laganim korakom krenuo je ka hodniku, osvrnuvši se ka kuhinji. Nož je i dalje stajao tamo, u svoj svojoj čvrstini. Blistavo siva čelična oštrica bacala je svuda po sobi sjaj jake kuhinjske sijalice. Gledao je u nju kao hipnotisan. Dok je tako posmatrao, neka senka kao da prolete i poremeti taj odsjaj svetla. Marko se povuče nazad udarivši leđima o zid.
− Opet priviđenje − pomisli, ovaj put ne verujući sopstvenim mislima.
Nešto se očigledno poigravalo s njim. Njegov mozak ili pak nešto ili neko drugi, nije bio siguran. Unatraške se udaljavao iz kuhinje, a zatim zastao na izlazu, obuhvativši kuhinjski zid obema rukama, kao da grli šarke kuhinjskih vrata. Bojažljivo je primicao svoju ruku prekidaču, sve dok nije počeo lagano da ga dodiruje, kao da ga mazi. Dugo je razmišljao, a onda ugasio svetlo. Stajao je tako desetak sekundi u mraku, uplašen kao malo dete. Upalio je svetlo i molio Boga da nož više ne bude na stolu. Ali nož je i dalje stajao tamo, netaknut. Palio je i gasio svetla nekoliko puta u nadi da će nož ispariti na isti onaj način na koji je isparila ona senka deteta. Situacija se nije menjala. Nož kao da je, za razliku od senke, bio otporan i na svetlost i na mrak. Bio je neuništiv. Uprkos svemu, Marko se nije usuđivao da dotakne nož.
Opet je začuo dozivanje, koje je ovog puta bilo glasnije. Kao da ga je to podsetilo gde je krenuo, ugasio je svetlo u kuhinji i nastavio da korača niz hodnik. Pažljivo je krenuo uz stepenište, čvrsto se oslanjajući na ogradu i gazeći oprezno, kao da hoda po sitnim parčićima razbijenog stakla. Popeo se brzo, ali mu je penjanje opteretilo pluća, već iznurena od preterane respiracije. Kradom je prišao odškrinutim vratima dečje sobe, koja su već godinu dana bila zaljučana. Neko je otključao ta vrata. Srce mu je neumoljivo pumpalo krv sve brže i brže. Osetio je kako mu krvni pritisak raste dok se približava vratima. Srce ga međutim nije izdalo (bar ne još uvek). Plašila ga je pomisao šta sve može naći u sobi. Da li je tamo neki hladnokrvni ubica ili običan provalnik? U stvari, da li je tamo uopšte nešto ljudsko? Obuhvatio je kvaku rukom čvrsto je stežući i vrata se potpuno otvoriše uz užasnu i nepodnošljivu škripu otkivajući u sobi jedan lepo uređen dečji svet, prepun igračaka i prašine. Kada je video da u sobi nema nikog, odahnu.
U levom uglu sobe stajala je kutija puna automobila, ratnika, raznih vrsta dinosaurusa i ostalih stvorenja u minijaturnom obliku. Igračke su virile ispod prašnjavog najlona, koji ih je prekrivao štiteći ih od okrutnog zuba vremena. Na suprotnom kraju sobe prozor je stajao poluotvoren i nagnut ka sobi, puštajući u nju hladan spoljašnji vazduh. Tamnoplava zavesa navučena samo preko jednog prozorskog krila, besno je vijorila pri svakom naletu vetra. U mraku, Marko je napipao lampu na noćnom stočiću sa njegove desne strane i upalio je. Začudo, radila je i dalje. Svetlost koju je bacala nežno je osvetljavala svetloplave zidove u sobi. Okvir lampe bacao je zvezdane svetlosne oblike na plafonu, prikazujući neko sazvežđe u malom. I ova soba je bila prazna, ali se u njoj osećao užasan miris nečeg njemu dobro poznatog i veoma neprijatnog, isti onaj miris koji je osetio pre tačno godinu dana. Bacio je pogled desno preko stočića, u ugao u kom je stajao dečji krevet. Na krevetu se nalazila oprana I čista dečja posteljina, koja je plivala u lokvi sveže krvi. U tom užasnom prizoru, prihvatio je stomak jednom a usta drugom rukom, u pokušaju da spreči nalet mučnine i moguće povraćanje. Osetio je u grlu nešto teško i gorko, gotovo spremno da bude silom izbačeno iz tela. Prstima je uhvatio vrh svoje majice, prekrivši usta i nos njome. Prišao je krevetu sa oprezom, kao policajac koji želi jasnije da ispita scenu nekog maločas izvršenog, svirepog ubistva. Nije se prevario ni prvi put, to jeste bila jedna velika lokva krvi koja je plutala po krevetu. Krv je neprekidno curila niz krevetski jorgan praveći još jednu manju lokvu krvi na podu sobe. Tepih sa nacrtanim planom grada, automobilima, gradskim parkovima i putevima, polagano se nadimao upijajući kao sunđer svu krv koja pokuša da pređe u druge delove sobe. Marko je pogledao svoje noge i video kako u sobnim papučama stoji na jednom delu parketa do koga je krv već počela da stiže. Ustuknuo je pred njom, kao pred nekom nečistom silom, i napravio par koraka unazad, ne skrećući pogled sa poda. Uzmičući ovom potoku od borde ljudske tečnosti, zapazio je neke krvave tragove na podu. To su bili tragovi cipelica koje su nesumnjivo bile dečje veličine. Kako su se udaljavali od kreveta, nekim čudom krvavi tragovi uopšte nisu bledeli. Svaki sledeći je bio jednako jasan i postojan kao i prethodni tragovi. Vodili su iz sobe niz stepenište, pa sve do ulaznih vrata. Prateći tragove sa velikim čuđenjem, Marko je naizmenično pomerao glavu gore-dole. Pažljivo je pratio trag, ali je bacao pogled i ispred sebe, kako bi pokušao da sazna ko je tvorac tih bizarnih tragova. Došavši do ulaznih vrata, osetio je vrtoglavicu i jak bol u glavi. Video je sebe kako posustaje i priželjkuje kraj ove agonije. Ma kakav taj kraj bio, samo neka se sve ovo već jednom završi. Bez mnogo razmišljanja je otvorio vrata, kada ga zapuhnu sveži jesenji vazduh pun mirisa kiše. Napolju se vetar smirio, ali kiša je i dalje neumorno padala, kao sa nekog nepresušnog izvora. Bio je to veoma jak i bučan pljusak, ali je Marko zahvaljujući malom krovu pred vratima ostao suv. Tragova izvan kuće nije bilo, čak ni na suvom prostoru ispred ulaznih vrata. Umesto njih, pred vratima je stajala mala drvena kutija sa nezgrapno urezanim natpisom na otvoru Za tatu. Uzeo je kutiju prevrćuću je po rukama, kako bi pronašao još neki natpis. Na njoj međutim nije bilo ničeg drugog − ni poruke, ni natpisa, niti neke poštanske markice. Pogledao je niz ulicu, ali tamo sem nekoliko parkiranih i praznih automobila nije bilo nikog.
− Koliko dugo ovo stoji ovde? − zapitao se.
Sada vidno smireniji nego malopre, otvorio je kutijicu i u njoj ugledao realistično dobro napravljen veliki kamion, plavu hladnjaču sa velikom belom prikolicom. Oči mu se munjevitom brzinom napuniše suzama, kao da su već bile spremne za ovakav sled događaja, a srčana pumpa ponovo otpoče svoj brzi rad. Na licu su mu se smenjivale sve emocije, sem sreće. Kleknuo je na kolena, već veoma psihički iznuren. Obrve mu se spustiše, stegnuo je vilicu, a zatim besomučno počeo da udara maketu kamiona o prag vičući isprekidano sve jače i jače pri svakom novom udarcu. Maketa je bila potpuno smrskana, a iz njegove ruke je procurila krv. Vika se pretvorila u prigušeno jecanje, koje je jačalo slabljenjem vike i besa. Tuga je zamenila bes, a glasan plač pun jecaja došao je na mesto vike. Nagnuo se napred, na trenutak bacivši uplakani pogled u pravcu okrvavljene ruke, a zatim rukama pokri svoje od plača naduto lice.
Aleksa Kostadinović rođen je 4. septembra 1997. godine u Leskovcu, gde je i odrastao. Od 2016. godine student je na departmanu za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu. Voli filmsku umetnost, muziku, fotografiju i književnost. Uživa da se u slobodno vreme posveti amaterskoj analizi nekog dela, uz razmenu mišljenja sa svojim prijateljima o istom. Ranijih godina je pisao poeziju, a sada radi na svom prvom romanu. Od juna 2019. godine volonter je i član virtuelnog preduzeća Core grupa.
