Хајде да покушамо,
да створимо свој сопствени мали универзум у који ће моћи да стану сви градови које замислимо, цветне ливаде које се простиру у бескрај, једна кућица на врху планине, све у зависности од наших жеља.
Да га креирамо ослањајући се искључиво на оно што будни сањамо, и да обавезно око њега изградимо заштитни зид који ће онемогућити виркање у туђе универзуме, па самим тим спречити речи некога ко не живи наш универзум да поруши оно што смо изградили само нашим сновима.
Да будемо у свом универзуму, ослобођени свих ограничења због којих се нисмо снашли у универзуму који смо делили са осталима.
Да, у том универзуму, креирамо и идеалног себе, да будемо оно што смо желели да будемо а не оно што нам је на силу наметнуто.
Да избацимо све постојеће и непостојеће страхове који су нас спутавали да себи будемо идеални и нагонили нас да тежимо бити идеални другима.
Да живимо живот по свом нахођењу, слободни.
Да једном ослушнемо шта наша душа жели, без потискивања.
Да током креирања нашег универзума не размишљамо o проблемима и могућим препрекама и тако их спречимо да постану део истог.
Да дозволимо само онима који су спремни градити заједнички универзум са нама приступ истом. Да будемо задовољни оним што сами за себе стварамо
Запитај се шта ти је заправо остало.
Сад кад је прошло и кад више нема назад, кад је коначна одлука давно донета и кад напокон схваташ да ствари стоје баш тако као што видиш.
Сад кад су ти имагинације и заблуде полупане, да ли сматраш своје поступке исправним?
Да ли осећаш празнину?
И да ли и даље живиш у уверењу да ће празнина која је на једној души због тебе створена, тамо остати заувек или дубоко у себи, колико год да то не желиш да признаш, верујеш да се све у животу враћа по заслузи?
Запитај се.
Запитај се и која је цена онога што називаш срећом.
И да ли је за тебе срећа то што сад имаш, или је она ипак изгубљена у бесмислу који напокон спознајеш?
Кад након свега бираш пут којим ћеш кренути, да ли слушаш шта ти срце говори, или и даље слепо пратиш наметнута правила?
Да ли учиш из оваквих ситуација или још увек живиш илузију своје непогрешивости?
Можда те чак и сад плаши помисао да је проблем био у теби све време.
Запитај се.
Шта губиш а шта добијаш?
Да ли је то што добијаш вредно свега изгубљеног, запитај се?!
Да ли је можда могло бити другачије?
Да ли би то другачије било боље или горе по тебе?
Шта се десило с тобом?
Коју то битку бијеш и упорно губиш?
Шта си данас и шта ћеш бити сутра, да ли имаш представу о томе?
Колико је уопште важно шта ћеш бити сутра?
Је л’ за тебе сутра изгубило смисао?
Запитај се.
Запитај се још и,
да ли се кајеш због исхитрених одлука, а и оних добро промишљених за које се испоставило да имаш нереална очекивања?
Да ли схваташ да правиш грешке у процени кад је у питању све у животу и шта је срж тог проблема?
Довољно је да
на крају дана, кад сав терет рутине одбациш са себе, завириш у оно што одбијаш да прихватиш да постоји а што је део тебе као и свакога од нас – у своју душу.
Осећање које је најинтензивније сад, кад те више ниједна обавеза не притиска, одговор је на сва ова питања.
Па, да ли је то срећа?
Јована Денчић