Неки је осећај у човеку. Неко чудно осећање света и живота. Тихо чудно, гласно чудно, збуњено чудно, и питање је чудно, одговор који дајеш, још чуднији, самоме себи или другоме… Навиру сећања, шкрипе давно успаване мисли, одлазе снови, а још трају надања. Магла осећаја, жеља, чекања, чежње коју сте предуго давали једно другоме, повлачи се, али осећаји и даље постоје, жеље се и даље желе, чекања и даље не налазе свога… Шта је са чежњама? Трају или нестају? Можда је чежња обукла неко друго одело. Ја је препознајем као тиху патњу, своју или твоју. Тиха је, и патња је, али не желим да оде, јер данас се све(т) осећа другачије. Данас или сутра, свакоме је своје данас. Неко се данас смеје, неко данас вришти од љубави или беса, можда се нечији плач данас чује. Некоме је рођендан или имендан, неко је добио брата или сестру, ћерку или сина. Неко се данас вратио старој љубави док су се двоје, на супротним странама, уз најлепше успомене растали. Утолико је више растанак болео… Или ноћас, када се опет успавају сећања, када престану да шкрипе мисли, када се жеље опет пожеле, исте, само мало другачије, када се тело умири, а срце запишти. Када руке прекрију очи. Када све(т) не нестаје и када престаје да постоји, у теби или у мени, у нама. Када нам треба једно универзално „све“ да потисне једно „ништа“… И онда се сећаш да је тога дана све било некако умилно чудно…
И тебе сам намучила мајко. Полако ти узимам део од снаге, један дан једна снага. Гледаш ме како живим као биљка која полако издише, гледаш ме као старицу која полако умире. Накупило се бола мајко. И, ако се излечим, да преболим, никад нећу моћи. Наставићу да живим. Радоваћу се, теби, Павлу, оно двоје што одошеу у Русију, посетићу. Смејаћу се, неће бити лажно. Плакаћу, неће бити исто, тек понека суза што су ме насмејали или што осетих тугу нечију. Али остаће ми мајко болно сећање на немир који не преживех. Намучише ме сопствене године мајко. Намучише ме људи у овом тешком времену, ако и време није тешко, људи су тешки. Намучише они мене, намучих ја њих, намучих себе мајко.
Ако неко осим мене и тебе буде сазнао где сам била ових месеци, за њих ћу остати вечито обележена. Али не брини мајко, знаћу да живим с тим. Они никада неће бити способни да схвате тугу једног срца/бића. Питаће ме где сам била тако дуго, али не зато што не знају, већ само да би чули одговор од мене, да виде да ли ћу их слагати па да се сладе мојим измишљеним, детаљисаним причама и да ме истовремено због тога и жале. Нећу лагати! Они ме неће жалити! Питаћу их да ли би они могли живети са оним што су говорили док ме нису поново срели, са оним како су ме гледали док су ме испитивали. Питаћу их да ли би они могли живети са оним што су питали мене. Ја могу!
Изгубила сам време. Живот је пролазио напољу. Када си дете помислиш да, ако ти се икада деси да станеш, да ће због тебе и живот стати. Али живот није стао. Време се мењало како је хтело. Било је и Сунца и кише. После дана, долазила је ноћ. Опет дан, па опет ноћ. Људи су живели. Шетали су улицама, прелазили мостове. Неки су застали на мосту. Куда су после отишли, само они знају, јер када сам се вратила више их није било. Битно да су кренули даље. Сви иду напред у неко време, једино се ја враћам.
Ето, време није стало. Све је живело како-тако. Све је било исто. Живот неће стати ако ти застанеш па се вратиш. Живот неће стати зато што си ти стао.
Накупило се бола мајко…
Mама, чујем Нишаву како тече, бистра је (и) мислим да плаче. Видим је кроз мало простора међу решеткама. Толико су нам дали да видимо свет под небом. Држе нас овде као заробљенике, живимо као заробљеници. Ни то им није довољно, па нас још називају и лудацима. Али мама, ја нисам луда. Само ћутим, тиха сам, јер не могу да говорим. Чују ме само када те у сну дозивам. Зато, јер ми недостајеш мама. Разболела сам се и зато сам морала да одем од тебе. Нисам понела оно чиме човек воли. Оставила сам то, у нашем дому, горе, лево од ходника, док се боца ракије полако празни и пада са камина, да те воли, док пече ватра која гори. Овде сам човек без срца. Само биће које има изглед човека, али и то полако губим, јер сваким даном све више бледим и мршавим.
Чула сам те данас када си дошла. По први пут, била си нашминкана, бледо. Али мама, шминка није успела да сакрије умор са твог лица. Очи су ти биле модре, где је требало да буде бело, ту је било крваво, усне испуцале. Видела сам и флеку на руци од опекотина. Сигурно ти је ћунак док си стављала жар у кубету, да испечеш паприку. Као и увек, и овај пут сама… Гледала сам у један зид, али сам све видела, мама. Плакала си. Могла сам да чујем и осетим јецаје у теби. Кидала си се полако, јер ти се дете, живо, изгубило у сопственом животу. Нема ме мама. Полако нестајем, док постојим. Не знам да ли желим да ово буде мој крај као казна што сада због мене плачеш. Да живим тако, у магли свог живота, да ме вечно подсећа на твоју бол која је из моје потекла. Или да умрем. Истински умрем. Тада би патила горко, али би, истовремено знала да сам тамо негде, истина, далеко од тебе, али одакле могу да те волим и чувам, све вас. Не тугуј! Тамо бих можда била срећна. Овде нисам срећна, мама. И не би морала да ме бледу и мршаву гледаш сваког дана. Сушила бих се полако и губила. Можда би те то болело више…
Ако умрем, желим да ме сахраните у белом. Да сви будете у белом. А да ми, на белом споменику, у левом углу, буду исписане ове речи: Једино си ти, мајко моја, веровала у ово болесно дете, што сада спи/лежи под црном земљом, а у белом ковчегу. У мене…
Или не желим да умрем…
Желим само… Желим само…
Седим и посматрам месечину. Изгледа да и она ноћас плаче. Звезде су престале да буду оно што јесу и претвориле се у огромне капи кише. Али ноћас оне не силазе. Полако напуштају свој небески дом и одлазе на неку другу страну. Можда ће тамо наћи мир који су вечерас изгубиле. Хоће ли се сутра вратити? Баш као и (овај) човек што, у дубокој ноћи, корача сам, блед и немоћан. „Јесте ли гладни? Треба ли Вам воде?“ Али уста се не усудише да проговоре. И сова се ућута, и затвори очи.
Посматрам месечину, па посматрам улице. И оне су ноћас заспале. Чује се само болна тишина и ништа више. Зашто је, у овој ноћи, свет престао да дише?
Седим и посматрам зиму. Беле звезде напуштају своје сигурно пространство, жељне да осете топле дланове обучене у вунене
рукавице. Размишљам… Ако већ знају да ће, спустивши се на дланове, постати само кап воде и изгубити своју белину, а то неће ни приметити, јер се ствари на земљи, за разлику од оних на небу, одвијају исувише брзо, зашто силазе са сивог гнезда где могу сачувати своју вечност и гледати људе како се сваке ноћи диве њиховом сјају? Посматрам зиму, па посматрам људе. Сваки отисак њиховог стопала заузима своје место у снегу, а свака пахуља проналази свој капут на коме ће слетети. Све изгледа тако мирно, а сваки човек тако срећан, па се запитам, када је наш дом остао без мира? Када смо изгубили веру једни у друге? Коме смо препустили своју сопствену срећу?
Биографија:
(Често сам губила тренутак храбрости да проговорим о себи. Некако сам увек више волела и радила то са искреношћу, да пишем о другима. О онима које волим и о онима који су оставили трага у мени…)
Осим породице, која је, наравно, на првом месту, одлучила сам да свој живот потпуно посветим књижевношћу. Та уметност одувек је била мој сан. Захвална сам Богу што следим свој сан. Често волим да кажем да је књижевност моја највећа љубав. Она ме никада није изневерила. Надам се да нећу ни ја њу. Ту, међу суптилним, сентименталним, уметничким душама, ја сам нашла своје место под небом. Вечити сањар, романтик, идеалиста… Борац за правду.
Поезију јако волим, посебно ме умирује и радује, али се никада нисам усудила да је и ставрам. И мислим да никада нећу моћи. Пишем о животу, свом и својих ближњих. Писање ме умирује. То је мој бег када ми је потребно да негде одем. Једино нисам писала о љубави. Ваљда се ни за то, до сад нисам усудила.
