Kroz izbledele stare zavese, koje mirišu na duvan, probija se prvi zrak jutarnjeg sunca bacajući svetlost na odeću pobacanu po podu mračne garsonjere. Pored pretrpanog stola leži oborena stolica, kraj nje: leva patika. U uglu je krevet, namerno smešten u najtamniji deo sobe. Naslonjen na ivicu kreveta, polako otvara slepljene kapke. Opet je zaspao na podu. Uskoro će sunce svojim zracima prodreti u svaki kutak sobe i obasjati njegovo polunago telo. Kosti i mišići su mu ukočeni, a ramena jedva sposobna da nose težinu glave. Potreban mu je aspirin. Ili viski. Traži ga pogledom po sobi, ali sve što može da uoči je prazna flaša. U iskušenju je da ustane i u kuhinji potraži drugu, ali to je isuviše veliki napor. Tetura se i, uz veliko naprezanje, uspeva da se pridigne i legne na krevet, neudoban, ali bolji od poda. Nada se da će ponovo zaspati – spavao je svega jedan sat – ali ono što zapravo želi je to da opet bude noć.
Noću dolazi Ona. Sklapa oči ne bi li video njen lik, ali nikada ne može jasno da je zamisli. Da li je plava? Ili crnokosa? U maglovitom sećanju vidi devojčine podignute jagodice, oštre, ali ne previše. Vidi mala bosa stopala i koščata kolena. Na njenom levom boku su dva mladeža. Ili možda na desnom? Slika o toj misterioznoj ženi nije slika koliko je skup nejasnih delova, koji se pojavljuju i nestaju u mladićevoj glavi, otkrivajući nekad više, a nekad manje.
Jedino čega se jasno seća je osećaj koji Ona izaziva. Čak i kada je nema, i dalje može da oseti njen miris u vazduhu – miris jasmina koji se uvukao u sve njegove pore. Tu kožu, meku poput kašmira, i dalje oseća pod svojim prstima. Seća se načina na koji duga svilenkasta kosa te žene pada preko njegovih obraza obraslih četvorodnevnom bradom dok mu, usana primaknutih nadomak uha, šapuće one prave reči. Te reči kao struja prodrmaju mladićevo odavno uspavano telo i izađu kroz vrhove prstiju, terajući ih da plešu po dirkama klavira u ritmu njenog šapata. Sa dolaskom novog dana devojka nestaje. Nesrećni čovek provodi dane u izmaglici, uzalud pokušavajući da prizove svoj muzički dar ne bi li završio kompoziciju. Sve što stvara, stvara za nju, zbog nje. Na svetlosti dana ta boginja u ljudskom obliku ne može se uhvatiti, a bez nje on je nemoćan. Ne razmišlja jasno, svest mu je zamagljena i razbistriće se tek kad i poslednji tračak dana ustupi mesto tami. Tada će se Ona vratiti, ali pre toga, još pre nego što sunce dostigne svoj vrhunac, sećanje na nju biće samo majušni trag nade za koji se mladić grčevito drži. Da bi izbegao odvajanje od tog sećanja, on ustaje u potrazi za pićem, jer kako pospanost prolazi, bledi i njen lik. Piće će držati njegovu svest u stanju između stvarnosti i sna. Tu je još uvek može nazreti u tragovima. Satkana od svetlosti, rođena iz želje; njena srž za njega je tajna koju svake noći nastoji da odgonetne.
Uveče Ona dolazi. Kao sena uvlači se u kompozitorov stan i unosi dah života – nešto čega tu već odavno nema. Sama pojava te žene u njemu izaziva nemir, onaj koji ga održava u životu. Njena energija pokreće emocije u njemu; njen glas, miris, dodir, bude njegova čula. Mladićeve umorne ruke miluju dirke klavira onako kako devojčine klize po njegovim čvrstim leđima. Note odjekuju prostorijom i kod njega izazivaju efekat ekstaze. Zaspaće iscrpljen gde god se zatekne, a sutradan će ponovo proklinjati dnevnu svetlost koja odvodi njegovu Muzu, njegovu Inspiraciju.
Jovana Kovačević