Пре нешто више од годину дана један од најчитанијих Лагуниних аутора и професор, др Миомир Петровић објавио је роман “Black light” за који каже да је футуристички роман о колективном непокоравању. Многе је зачудило зашто је после два романа “Мирис мрака” и “Кућа од соли” који говоре о епохи 30 -тих година двадесетог века, изашао из те епохе и запловио у нешто што ће се можда догодити. Одговоре на ова и многа друга питања о овом роману, добили смо од аутора током интервјуа на једној од његових промоција која је уприличена у Свилајнцу.
Зашто сте се одлучили да промените жанр писања?
Одлучио сам се зато што је ово роман упозорење, то је форма којом желим да кажем неке запаљиве друштвене коментаре на тренутак у коме живимо. Притом не мислим само на српски и на балкански круг, већ на европски и цивилизацијски. Желео сам да направим један дистопијски свет, нови свет који је тоталитаран, али не на овај начин на који нам се привиђа. Други разлог, зато што је опасно и самодопадљиво ако се и вама и публици допадне оно што радите. Ја сам и у породици својој научен, а током двадесетогодишњег педагошког рада студентима уметничких факултета говорим да нема ништа страшније него штанцовање – манир и неистраживање по себи. Док радите на роману ви сте пред белином папира, комуницирате са неким чије лице нисте видели, чији глас нисте чули, и што је најстрашније, али и најлепше не знате му реакцију и упорно више месеци, са остављањем рукописа да одлежи, са враћањем ви настављате да комуницирате једну литургијску ствар, јер само ви чујете и знате коме одашиљате тај звук. Ипак још увек, док не завршите и објавите, не изађу прве критике и не видите колико се продаје, немате промоцију и не видите очи публике која седи испред вас, ви немате никакав шум са оне друге стране. Зато је веома лако кад правите уметничко дело одустати од њега. Али неки анђео или ђаво вам не дају мира и ви настављате даље.
Хесе је говорио „Играј своју игру немој се бранити, нека се мирно догоди поднеси, дај се ветру што ће те сломити, кући да те однесе”, ипак у роману „Black light” не налазимо тако помирљив став, иако су ликови осуђени да буду заточеници једног новог система који им је наметнут, они покушавају да из њега нађу излаз?
То је роман о глобалном непокоравању, о ономе што се дешава нама обичним људима у такозваном новом цивилизованом свету, при томе првенствено мислим на Европску Унију, на наш простор, али и на све оно што врло, а можда и неоправдано називамо цивилизованим светом. О непокоравању било каквој врсти тоталитаризма и о непокоравању потреби да нас увију у заборав, односно оној најтрагичнијој сентенци, да ми заборавимо себе и своје порекло.
Да ли нас оваква врста слободе, посебно медијска, која не угрожава власт, већ само малог човека, да ли нас она води у стање какво је описано у роману?
Мислим да нас сваки изостанак дијалога води у оно што сам написао. Само је могућност дијалог, то не значи да ће довести до успеха, али изостанак дијалога је засецање гране на којој та могућност седи.
Роман на поетку уместо увода има улазну хорску песму, а након тога читалац улази у један трилерски заплет ?
На једном кружном току у који се уливају четири или можда пет улица, једна жена, за коју ће се касније претпоставити да се зове Тамара Цвијић, губи живот. У том тренутку, шест људи сасвим случајно бивају псеудо- сведоци како их ја , односно сведоци тог губитка живота жене коју они не познају и коју нису претходно видели у свом комшилуку. Шест тих људи који се међусобно знају зато што су комшије, притрчавају беживотном телу и покушавају оно што би сви ми покушавали, да одгонетну да ли је особа жива и да ли било каква врста реанимације може да јој помогне. Када су схватили да не, покушавају да разлуче зашто је она мртва, односно на који начин је изгубила живот. Затим долази полиција, тело одводи на једну страну, а све њих води у полицијску станицу где уз благе батине, покушава полиција да сазна шта се десило. Један од тих комшија, шести човек је заправо неко кога у роману зовемо Ласица, не знамо му право име и из чије визуре је и испричана прича. Дакле, тако једним трилер заплетом, почиње истраживање једног човека који се не случајно зове Ласица, који покушава да разговара са сваким од ових пет људи и да чује зашто је та жена изгубила живот. Свако исприча оно што би испричали и ми, ништа не исприча конкретно о том случају, него открије све о себи, о својој машти, о својим траумама и својим страховима. Њих пет имају пет потупуно различитих верзија ко је особа и како је изгубила живот у распону од самоубиства до атентата.
Београд као место дешавања у роману је непрепознатљив, а помисао да такав град може бити у будућности застрашује?
Тек након десет страна романа, ми откривамо да је то заправо Београд у будућности. То је Београд у оквиру Европе, парцелизован на квартове и ликови романа не могу да изађу из свог кварта. То су квартови који се налазе у кантонизованој Србији, у кантонизованој Европи, која има поредак који је интернационалан и мултинационалан. Ту постоје 30 врста полиција које се баве безбедношћу. То је Београд у коме непрекидно пада киша. Дронови непрестано надлећу над становницима града. А становници града поред Срба, су Либијци, Иранци, Мексиканци, Филипинци, па и монголи који су на Вождовцу основали свој будистички храм. Свете Ангелињанке пара црквена организација која помаже несрећницима и људима да изврше самоубиство, али тако да им се на оном свету не суди, који немају никакве везе са црквом јер више ни цркве не постоје у неком институционализованом смисли. То је један језив свет, у коме се десио један покушај револуције, нешто налик на Шпански грађански рат у коме је учествовао и Ласица који је кажњен због учествовања након капитулације. Њега су казнили што су му жена и ћерка реинтерниране у Данску, без права да он њих и да она њега икад више виде. То је свет у коме нема рада, постоје платне картице на којима управа света нешто уплаћује, а ветерани, попут Ласице, имају минимум тог провијанта. Окупљања пет или више људи су забрањена. То је тренутак у који се неко пита шта сам ја учинио да доспем овде.
Врло занимљив приказ деце у роману, да ли постоји могућност да се они претворе у неку врсту дивљака као у роману?
Забринут сам да и ми одрасли, а и деца јер нас опонашају постају бахатији, осионији, ја сам их представио као некакве пигмеје из серијала филмова о побеснелом Максу. Међутим, цео роман није задовољство што ће такав свет највероватније доћи, већ упозорење да учинимо нешто да до њега не дође.
Шта је “Black light” ?
Врста ултраљубичасте светлости, од педесетих година се на њој експериментише, у такозваним спектрофоријама, у специјалним лабораторијама за проучавање физичког и оптичког дејства светла. То је врста светлости која хипотетички може да произведе фотосинтезу у условима космичког мрака, односно метафорички, односно неметафорички, да произведе живот чак и ако нема никаквих услова за производњу живота. Овим феноменом бавио се и лик у роману Ласица у Институту за испитивање материјала у некадашњем Београду у некадашњем животу који је налик овим нашим животима. За повратак баланса у роману његово стручно знање има кључну улогу, али му све до краја романа није објашњено шта се од њега тражи.
„Будућност из романа Миомира Петровића десиће се прекосутра, што значи да је вероватно касно да се спречи, али читањем макар можемо на њу да се припремимо. И успут да уживамо у брилијантно осмишљеној и вођеној прићи, која почиње као кошмарна футуристичка рашомонијада, а с временом се претвара у нешто још узбудљивије, оштро и своје. Једва чекам да се по роману једног дана сними ТВ серија“, написао је у препоруци Ото Олтвањи.
Иако још увек није снимљена серија по овом роману, одговоре на питања ко је Ласица и како је изгубила живот Тамара Цвијић, те какав нас свет можда чека, можете сазнати ако прочитате ово несвакидашње дело или послушате радио драму коју је реализовао Радио Београд, а режирао Милутин Петровић. Ако овакав свет настане кроз пар година, немојте рећи да вас књижевност није упозорила, јер се спас од хаоса највероватније крије између редова страница овог мрачно – светлог романа.
Разговарао: Марко Мирковић