Nakraj sela žuta kuća, ti-ti-ti, žuta kuća, ta-ta-ta. Žuta kućica. Čujem vrisak iz neobeleženog groba. Ispucala zemlja nosi ožiljke. Nosi hiljadu priča. Pričaj mi. Pričaj mi, zemljo, priču o žutoj kući. Pričaj mi ono što su nam prećutali. Možda će istina doneti mir stradalim žrtvama. Pričaj mi priču koja spava u grobnicama bez imena. Bez datuma. Pričaj mi o dušama koje lutaju okolnim šumama. A vi, sluge šejtana, znajte jedno. Nijedan temelj naliven krvlju nije stvorio miran dom!
Miriše mi ovaj oktobar, miriše na pečenu papriku, na suvo lišće. Otac krcka orahe zubima. Nervozno pali cigaru. Nosim vunene čarape. Kako je hladna devedeset druga. Svi se boje oštre zime. A ja se pitam. Gde to moj otac zuri niz sokak? Pa nije ni svanulo. Uvek je vodio i mene. Sada ide sam. Mrzim oktobar.
Čuje se zvono sa Hrama Hrista Spasitelja. Nije nedelja. Nije crveno slovo. Mojoj majci se zatrese desna ruka. Ispade kašika na pod. Setila se naše male seoske crkve, dečje graje posle liturgije. Znam da se setila, a ćuti. Keceljom briše oči da ne vidim da se rasplakala. Žao mi je moje majke. Žao mi je zavičaja. Žao mi je svetinje koja izgore do temelja. Žao mi je naše lepe, ranjene zemlje.
I baš nikome ne pade na pamet da zagrli ovu zemlju. Da poljubi vrata naših manastira. Da vrati osakaćeni krst na mesto koje mu pripada. Baš nikome. Bežite li vi to od predaka, od krvi Kosova polja? Ne može stablo daleko od svog korena. Tvoj krst je slomljen, tvoj hram je spaljen. Zemljo moja, ti vise nisi voljena
Suzana Trifunović