СВАДБА У КАНИ Нико не записа ко су били оно двоје младих што их венчаше у тај дан. Какав им је био положај звезда и чиме су одредили време своје свадбе: добром плодном годином или виноградарским пужем. Рецимо да су били заљубљени и сневали својих девет камених квадрата ниског лавиринта канских сокака са којих долази паучина песка сваки пут када се плоче доње и горње атмосфере тару једна о другу или то налегање које производи јаке налете топлоте смени искричава светлост и потенцијални пад звезда које одвајкада подсећају на причу о Гомори па се о слободној љубави и не размишља, а жена и не пита за мишљење. Можда су венчани због његовог или њеног богатства које се броји звездама над пашњацима стадима по старости доведеним још од кад се живело номадским животом са ко зна ког дела либанског горја одакле само највеће мудрости долазе и где се на малим, не тако честим врховима, повремено уздигну пророци. Можда је то била дечја свадба, какве се још практикују у Индији, а прећутно у целом богаташком свету овога века, где се под рубом црвеног вела виде само мале ноге мале невесте тетовиране каном, златним перлицама и ножним прстењем, а поред ње или је дечак или је старац, трећег нема.
ЉУБАВ У ДОБА ПОНОСА Био је твој рођендан Ево баш јуче А ноћ пре тога сам те сањала Сањала сам да ми пишеш Питаш како сам Питаш за здравље Питаш јесу ли ми били сватови Пробудих се у дану твог рођења Да питам како си Како здравље Јесу ли ти били сватови Јесу ли били Хоће ли ускоро доћи Или од поноса вене на крову наша јабука
СУСРЕТ Прешли смо на хиљаде километара Док се нисмо срели У овом свету Све се препознало Очи, уста, уши, руке Два тела Два мелема За све ране из бивших ратова Али страха је било превише Заборављених начина вољења Непревијених отвора на срцима На путу дугом хиљаду светлосних година Пре него што смо успели Помоћи једно другоме Искрварили смо У загрљајима историје
ВЕЧЕ У КАНИ Црвеном свилом прекривено тело младице Столује међу женама Посађена на троношци какву памти из детињства /баба је такву држала поред топле пећи/ Дамари њеног погледа престају На рупичастим отворима мрежасте тканине Лепе се на златним нитима веза Руба, ивице, границе Онога што вечерас јесте Онога што ноћас треба постати Пружа невино набрекле дланове Столује међу лицима као да проси Парче новог будућег живота /могући жар из топле пећи/ Ни кап сузе да кане Зурле дамарају ван златног веза Обрубљеног црвеног вела Једна од баба приноси метални тањир Слику малог дечака У сржи свакодневног медаљона Ни кап... да кане... /Сипају јој зрна кукуруза и белог пасуља/ Широм отворене шаке Мали набрекли дланови /Зрна падају око троношке/ Око младице Бисери немоћи Неоствареног сна девојчице Из последњег детињства
ДВЕРИ Ступам пред твоје двери Кујунџијски прсти у ливеном гвожђу – Додирују ме А оковали улаз у твоје срце Прислањам дланове на шипке-орнаменте Твоје крвотоке – Хладноћа штипа јагодице Оставља црвени траг истине Не отварају се капије ни ове ноћи Са друге стране само Нем и продоран поглед Твог пса Чучнем ту као просјак Срце завапи и дозива А само тишина силази са терасе Само тишина ваљда има право Да ноћас лаје на мене
КУЛЕ Ово су наше куле У граду који си зидао за мене Ово су наше капије Без свадбеног венца Ово је лук од јелиних грана Без кукуруза, пасуља и ракије Ово је друм којим не иду наши коњи Не иду Нити ће доћи Анђели певају као сватови У нашем граду У граду узиданих у темељима поноса Где не ничу кукурузи, пасуљи и друго семе Где не тече ракија А опијума има сваке врсте Сватовске смо коње давно напојили и слепили им крила Да са кула наших никад не полете
НА ПОЛА КОПЉА Сањали смо једно друго пре нашег рођења Спуштали смо заставу наше земље Низ крила мојих прозора Горела је ноћ од белих пешкира И барјака у рукама девера Бубњеви и зурле чинили су од нас дервиша Вртели смо се заједно Вртели у круг Вртели као једно Док нас нису привукле двери овог града Запаљене заставе у име лажне слободе Трубе јерихонске са урушених прозора Вртели смо се онда и ми Вртели као они Вртели у кругу лажног града Вртели док Заставе својих срца Нисмо спустили на пола копља И затворили заувек све наше прозоре
СВАДБА На јастуку од платна белог барјака вез нових снова У подне кочије пролазе мимо мога дома У броду цркве крунисани ланцима љубави свезани Прећутани договор спајам са коњима нова им крила расту Соко и соколица небу под облаке!
Mилица Миленковић