Бити отворена кутија, А таквих кутија је мало, Чак безмало. Волим их, Препознајем. Радујем им се, Затворене одбацујем. Да ли је то добро? Не занима ме. Жив си ако није добро, Срећан си ако се мењаш И радујеш промењеном. А шта ако боли? А шта ако не боли уопште? Уштини се, Жив си. Живот није постао кутија, Уплашила бих се да јесте, Одбацила бих га да јесте, заборавила. Живот је остао неред. Није постао такав. Таквим га ја желим. Ред меда и ред жучи. Ред мира и немира. Јер само бих такав да пијем.
Болиш ме толико да се некад тресем. А нисам знала да хоћеш. Недостаје ми твој глас а онда нисам могла да га слушам. И утишала бих га кад год могу. Чула бих сада бар једну критику. Изнервирала бих се страшно да пожелим да вриснем. Али нема те. Понекад ти махнем. Некад опсујем. Пречесто одсањам. Али тебе нема. Болиш ме, а снови ми те стално доносе. Не буним се. јер си ми тако ТУ.
Рука, Твоја рука, Преко моје руке. И моја преко твоје. Па опет друга твоја Преко друге моје. Удишем твој мирис, Не дишем ваздух. Пред тобом он је миноран. И док се присећам јутра с циметом, Кроз мисли ми пролази онај Осећај Док је твоја рука Преко моје. Јесам га заборавила, Признајем. Сан ми га је вратио.
Реч. Једна реч О теби. Не две. Само једна. Мисао. Осећај Да си стално ту. Иако те немам. Страх Да те немам Када си ту. Знам те. А немам те. Не знаш ме, А имаш ме. Не знам Да ли знаш Да ме имаш А немам те. Не знам Ни да ли смеш Да знаш А имаш ме. Немам те, А имаш ме И више него што Смеш да ме имаш.
Видела сам те малопре док сам шетала улицом и умало ударила у дрво. Видела сам те, осмехнула ти се, а ти немо оде. Застала сам не бих ли учинила да тренутак постане година. Али ти оде. Не мислим да бежиш од мене. Ни да ме ни тако често не сретнеш. Знам да и ја теби одем, или од тебе одем, а теби се не пуштам. Одлазимо онда кад пожелимо да се поново вратимо. А свако поновно сусретање је, као што ти рече, драже него бледо остајање
(НЕ)ОДЛАЖЕЊЕ Не бих Да нестанеш. А нема те. Не остављаш ми се. А нема те. У борби Останка И одлажења Не знам да Да те нема. Не одлазиш. А нема те. Губим те. А никада те није ни било. Лаж је Да те има. И лаж је Да те нема. Нестајеш. А ја бих Да останеш. Отићи На крај света Није одлазак Од мене. Твоје (не)одлажење је Противљење Да останеш.
(ОД)ЈЕДНОМ Једном су имали немир у очима, црним, нежељеним. Грлили су рукама хладним. Дан им је био, мрачан, сив, страшан. Крали су ведрину, љубав, загрљаје. Носили су их, а нису знали да их носе. Одједном, Очи им се цакле. Загрљај им је лековит. Осмех вришти од љубави. Јеси ли сигурна да је одједном? То су они? Јесу, јесу, или можда нису, не знам. Али кога сада брига.
Јесмо ли ми МИ Краде нас даљина. Молим. Вапим. Не чује ме. Утишана. Блокирана. Јача сам него икад док јој ти помажеш да нас победи. Не проговарам, Само осећам. Милујем речима Не додирујем. Очима љубим. А не примичем се. Иако се чини, Да је све(т) против, Стојим постојано. Храбро. Неуништиво. Ко је та даљина? Даљина си ти. И крадљивац си ти. А ми? Јесмо ли ми МИ? Постојимо ли ми као МИ? Или си само ТИ, А ја сам само ЈА? Бирам да смо ми МИ, Чак иако смо у борби заједно пали, Чак иако нисмо победници.
Биографија:
Ивана Митић (1988) рођена је у Лесковцу. Основне студије Српског језика и књижевности и мастер студије Филологије завршила је на Филозофском факултету у Нишу, а доктирирала из области Науке о језику на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Асистент је на Департману за српски језик Филозофског факултета у Нишу. Поезија коју пише није уметнички акт већ само обликована емоција у стању мира за којим (се) трага.
