Речи, сакупљане марљиво у таласима живота (Зорица Живановић)

Знам

Исцрпљени траже помоћ 
од било кога.
Ја имам у себи грал свети, 
дат ми од самог Бога. 
Умем да се притајим, 
испричам ти мисао сликом. 
Умем да затихнем, празнину 
испуним стихом. 
Знам шта сам 
и радост у себи да оросим. 
Свакој али да осмехом душе 
своје пркосим. 
Моје су боје, речи, облици. 
Моја је тишина,
широки видици. 
Моји су прошлост, 
садашњост и сутра. 
Волим и умем то рећи без 
разлога и хтења. 
Птица у мени 
уме бити цвркутава, 
може и снагом орла високо
да лети.
Мајка што ме стално 
поносу подсети.
Све то сам и љубим српство
и родну груду.
Захвална за живот, потомке и 
њихове руке. 
Обгрљена с два срца, и моје 
лепше и јаче куца. 
Не проклињем судбу худу. 
Све што ми иште ово узвисло 
биће – имам. 
Пред собом сва мора, реке,
језера и океане, 
све то у очима милих ми стане. 
Обишла сам све земље и
сва времена. 
Ова душа није од јуче, ал’ још
је не ломе тешка бремена.
Збацим их, па се на њих 
успнем до облака. 
Знам да сам велика:
колико волим – толико сам 
и јака.

Рељеф 

Мог лица рељеф опомиње
на несавладив пркос орла. 
Пут бела је перо, 
истрајна свежина стишане ватре 
у мекоти нежне свиле. 
Браним је молитвом 
да очува лозу ми предака. 
У мени инат и љубав обитавају,
пијући вино од истог чокота. 
Бирам за слику моје миле 
Стопа искрвављених 
канџи у пепелу се траг оцртава.
Без сенки неког ми недрагог окота. 
Бирам светло и несавршену величину. 
Нећу за публику ништавну већину.
Извор истине, Бога,
уз исти жубор с истог потока. 
Извор је несебична саосећајност за вољене, 
патњама наслеђеним огољене. 
Због њих се винем пут облака,
крила скршених, несаломиво јака.

Поверење

Гора се маглом обавила,
непробојном сумњом у људску душу.
Издржала тежину леда, тегобну сушу.
Разданило се над њеном косом,
зрак један јој милошћу иска поверење.
Хоће ли је лукаво ласкање одвести у дубљу осаму?
Истину можда збори, на репу слова је просветљење…
Да ли је?
Да ли је искуство пређашње увид и у зорин свитак
Како бити мудар и бритак?
Брисани лик обличја нова поприма,
преображава се потреби у себичну страст.
Оробљена гора тугом вапи, страдањем платила је
људску власт.

Мој брод

Његова једра испуњена су ветром.
На њима срећу привлаче уцртане жеље и тајне.
Речи, сакупљане марљиво у таласима живота,
с обале на обалу преноси, као шкриње своје крцате,
сјајне.
Брод плови,
величанствени једрењак обликован по чежњи нота.
Тако бајковито се пробија кроз време и сан који за
неповрат тужи.
На циљу ће његов прамац окитити један осмех.
У његовој карти постоји само једна кота.
Лепота и сила којом брод пркоси бури, насмејаним
уснама ће знати да служи.

Поезија и илустрације: Зорица Живановић