Знам Исцрпљени траже помоћ од било кога. Ја имам у себи грал свети, дат ми од самог Бога. Умем да се притајим, испричам ти мисао сликом. Умем да затихнем, празнину испуним стихом. Знам шта сам и радост у себи да оросим. Свакој али да осмехом душе своје пркосим. Моје су боје, речи, облици. Моја је тишина, широки видици. Моји су прошлост, садашњост и сутра. Волим и умем то рећи без разлога и хтења. Птица у мени уме бити цвркутава, може и снагом орла високо да лети. Мајка што ме стално поносу подсети. Све то сам и љубим српство и родну груду. Захвална за живот, потомке и њихове руке. Обгрљена с два срца, и моје лепше и јаче куца. Не проклињем судбу худу. Све што ми иште ово узвисло биће – имам. Пред собом сва мора, реке, језера и океане, све то у очима милих ми стане. Обишла сам све земље и сва времена. Ова душа није од јуче, ал’ још је не ломе тешка бремена. Збацим их, па се на њих успнем до облака. Знам да сам велика: колико волим – толико сам и јака.
Рељеф Мог лица рељеф опомиње на несавладив пркос орла. Пут бела је перо, истрајна свежина стишане ватре у мекоти нежне свиле. Браним је молитвом да очува лозу ми предака. У мени инат и љубав обитавају, пијући вино од истог чокота. Бирам за слику моје миле Стопа искрвављених канџи у пепелу се траг оцртава. Без сенки неког ми недрагог окота. Бирам светло и несавршену величину. Нећу за публику ништавну већину. Извор истине, Бога, уз исти жубор с истог потока. Извор је несебична саосећајност за вољене, патњама наслеђеним огољене. Због њих се винем пут облака, крила скршених, несаломиво јака.
Поверење
Гора се маглом обавила,
непробојном сумњом у људску душу.
Издржала тежину леда, тегобну сушу.
Разданило се над њеном косом,
зрак један јој милошћу иска поверење.
Хоће ли је лукаво ласкање одвести у дубљу осаму?
Истину можда збори, на репу слова је просветљење…
Да ли је?
Да ли је искуство пређашње увид и у зорин свитак
Како бити мудар и бритак?
Брисани лик обличја нова поприма,
преображава се потреби у себичну страст.
Оробљена гора тугом вапи, страдањем платила је
људску власт.
Мој брод
Његова једра испуњена су ветром.
На њима срећу привлаче уцртане жеље и тајне.
Речи, сакупљане марљиво у таласима живота,
с обале на обалу преноси, као шкриње своје крцате,
сјајне.
Брод плови,
величанствени једрењак обликован по чежњи нота.
Тако бајковито се пробија кроз време и сан који за
неповрат тужи.
На циљу ће његов прамац окитити један осмех.
У његовој карти постоји само једна кота.
Лепота и сила којом брод пркоси бури, насмејаним
уснама ће знати да служи.
Поезија и илустрације: Зорица Живановић