Dođe mi ponekad u snove,
draga majko, tvoj glas
kako se ori ovim šumama.
Ne mogu da se borim sa tim.
Evo me tu.
Sam.
Čudno je biti sam ovde.
U svakom je temelju ukopan tvoj lik.
Podseća me da ne smem predati zaboravu
život koji smo živeli,
život kome su se radovali ljudi,
neki drugi ljudi.
život koji nas proganja,
proganja nâs, već prognane.
U meni gori tuga,
gori kao ognjište koje nas je odgajilo.
Oprosti što se nisam vratio.
Leto Gospodnje 2020.
Opet sam tu, majko.
Gorimo.
Gorimo skupa moje ognjište i ja.
U ruševinama sam, moja stara.
U njima tvoj lik, smeši mi se.
Je l’ ti je milo, majko, što sam došao?
Jesu li to suze radosnice?
Da mi je na sekund da čujem bar tvoj smeh.
Da si mi se obradovala.
Nisam više dete.
Omatoreo sam, osedeo.
Eto, vidiš, mator čovek, pa ga nije stid zaplakati.
Ovde sam ja.
Ovde pripadam.
Puštam suzu za tobom,
za spaljenom zemljom,
za zakopanim detinjstvom koje spava ispod ovog korova.
Čije li te sunce ogrejalo, brate, u tom korovu?
Da l’ ga tvoje suze zalivaju?
Pa raste do nebesa.
Da l’ ga tvoje ruke miluju?
Pa je tako procvetao.
Ne vidi ti se lice,
ni trepavica čak od trnja iznad glave.
Nije mi milo to sunce što greje,
Nije mi milo što zemlja pokriva tvoje lepe oči.
Ruže tu neće izrasti ni za sto vekova.
Uzalud ih sadim.
Autor: Suzana Trifunović