Једног јутра је сванула ноћ. И било је хладно. И смрзавале су се птице. И падале су песме с кровова. У то свануће ноћи умро је неко твој. Онај кога су ноге носиле далеко, онај чији је поглед био бистар, онај чије су руке мазале мелеме на твоје ране, онај што те слушао и чуо, онај што ти је сан из сна извлачио на јаву, онај што је грех са тебе спирао, онај што те за рамена вукао, што те својим звао, што је страх твој шапатом својим секао. У то свануће ноћи умро је неко твој. Онај који ти чело хладио, онај који ти је крв са усне брисао, што те је жедног молитвом својом напојио. Не изустивши ни реч. Не одвојивши се од тела. Умро је закорачивши у нови дан. Умро је постајући неко свој.
Аутор: Андријана Попадић
