Cveće je na stolu ‒ zumbuli i lale ‒ znaci proleća i novog početka, barem za Sofiju. Zavese boje mahovine raširene su tako da propuštaju mnogo dnevne svetlosti. Sunce pada na žute zidove, koji pri tome izgledaju kao da isijavaju neku svoju svetlost. Novi nameštaj odiše svežinom; prostor je spreman da primi prijateljska lica.
U iščekivanju gostiju Sofija šeta po stanu vršeći poslednje uređivanje pre proslave useljenja. Uskoro će njena, s pažnjom nameštena dnevna soba, biti preplavljena smehom, licima zajapurenim od lošeg vina i još gorih šala. Ona će se smejati zajedno sa svima i biće srećna što, po ko zna koji put, sluša te šale dok sedi sa starim društvom i priseća se dogodovština iz gimnazije.
Po stanu se razleže zvuk zvona sa ulaznih vrata. Došla je prva grupica gostiju. Ponovo zvoni i dolazi još njih. Sada se u sobi čuje zveckanje flaša, čestitanje, zahvaljivanje na poklonima. U prostoriji postaje zagušljivo od cigareta i toplote tela svih prisutnih. Neko je prosuo pivo po tepihu, ali Sofija ne mari. Drago joj je što se zabavlja kako dugo nije. Bilo joj je potrebno da joj nešto okupira misli. Selidba i sređivanje stana su poslužili, ali sada, kada je s tim gotovo, moraće da pronađe nešto drugo. Misli joj ponovo skreću ka događajima iz prošlosti, pa odlučuje da se fokusira na zabavu. Rešena je da zadrži osmeh i da ne dozvoli ovim dragim ljudima, koji su već dovoljno brinuli, da vide zamišljenost i potištenost. Ova zabava za useljenje obeležiće početak novog, manje stresnog perioda.
*
Život u novom domu teče normalno, čak prijatno. Barem u početku. Međutim, nedugo nakon zabave, Sofija počinje da oseća neku neobičnu setu. Ta seta skoro da nestaje kada ide na posao, na kafu sa društvom, ali u stanu je uvek oseća. Veruje da je to samo usamljenost i trudi se da zaokupi misli knjigama. Uredila je jedan kutak dnevne sobe kao malu čitaonicu: udobna fotelja pored prozora, iza nje polica s knjigama, na podu korpa s časopisima i visoka lampa ‒ raj za knjiškog moljca kakav je ona. Počinje tu da provodi najveći deo svog vremena, ne primećujući da se upravo u toj sobi, koja odiše veselošću i raznolikošću njenih omiljenih boja, ona oseća najpotištenije.
Počinju da se vraćaju stara osećanja: tuga, nemir, beznađe… Trudi se da ih odagna i to je iscrpljuje, ali brojne misli ne dopuštaju joj da se prepusti snu. Ožiljci mnogih neprospavanih noći sve dublje joj se urezuju u lice.
U potrazi za nečim što će oterati nesanicu, jedne noći Sofija kreće ka kuhinji. Sigurna je da ima koju flašu vina ostalu od zabave. Bosa stopala gotovo da ne stvaraju nikakav zvuk; vlada grobna tišina. Samo… Samo što nije baš tako.
U dnevnoj sobi čuje se, ili se pre može osetiti, neki zvuk. Neko jaukanje, koje kao da dolazi izdaleka. Nešto što više nije ni zvuk, već samo blago komešanje vazduha usled dalekih zvučnih talasa. Šta god da je u pitanju, u Sofiji izaziva jezu. Ne razumevajući zašto se tako oseća, ubeđujući sebe da je ostavila neki prozor otvoren i pripisujući i zvuk i hladnoću promaji, ona odlazi da ispita o čemu je reč. Sve je zatvoreno, napolju je mirno.
Isti scenario ponavlja se već nekoliko noći. Više ne uspeva da nađe logično objašnjenje, osim onog prema kome je uzrok u njenoj glavi. Svaki put sa sve većim strahom odlazi u dnevnu sobu. Pokušava da je izbegava, ali je nešto vuče tamo, čak i danju, kada se ništa ne čuje. Nešto je tera da ustaje iz kreveta i po mrklom mraku odlazi na to mesto klecavim nogama i oblivena znojem.
Sofija sada koristi prepisane tablete za spavanje, ali one jedva da deluju. San ne traje dugo, isprekidan je i pun košmara. U misli joj dolaze slike crvenih linija, metalnog odsjaja I užurbanih ljudi okruženih belinom.
Jecaji su sada glasniji, ali i dalje nejasni, kao da se probijaju kroz neku prepreku. Kao da prolaze kroz zidove. Još uvek se trudi da ubedi sebe da su komšije krive za te zvuke, ali olakšanje ne dolazi ‒ nešto iznutra govori joj da objašnjenje nije tako jednostavno.
U narednim noćima i zvuci i košmari postaju intenzivniji, kao i dobro znana potištenost. U misli joj se vraćaju slike iz vremena koje pokušava da zaboravi: crvene linije na podlaktici, oštar bol, nož kraj nje, tamna tečnost koja kaplje i stvara lokvu na pločicama. Jednom je dopustila da prevlada beznađe i poverovala da ne zaslužuje da živi, ali nadala se da je te demone ostavila za sobom. Sada su se vratili. Odlučna da im ne dozvoli da potpuno ovladaju njom, Sofija odlazi u dnevnu sobu. Ispitaće o čemu se radi. Samo tako će moći da povrati i sačuva svoj ionako slabašni mir.
Bez razmišljanja ona trči ka zlokobnoj sobi. Kao opsednuta pretura po stvarima, osluškuje, opipava. Ne može više da se pretvara da jauci ne dolaze iz zidova. Direktno iz zidova, kao da su u njima. Sofijini dlanovi sada opipavaju te hladne cigle obojene u tako optimističnu boju, boju koja je trebalo da je podseća na odluku da će dalje kroz život ići uz manje brige, a više nade. Prstima istražuje, traži pukotine, otvor, bilo šta. Obuzima je bezumlje, dok se zvuci od jecaja pretvaraju u vriske. Sada ih jasnije čuje, ili barem razume, na neobičan način. Dozivaju je, pozivaju k sebi. Glasovi su i dalje sputani nekakvim šumovima. Ona naslanja ušnu školjku na zid, sada bez ikakve nade da je u pitanju varka njenih čula. I tada oseti… Puls! Nešto živo u tim zidovima. Ili su možda sami zidovi živi? Otkucaji nemirnog srca i pulsiranje zidova međusobno se nadglašavaju, čineći strah sveobuzimajućim. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, ona oseti kako je nešto grabi i povlači unutra.
*
Sva čula tada su otupela. Bleda svetlost i nejasni glasovi mogu se samo nazreti u daljini. Jedino što Sofija sada može da oseti je tuga, očaj. Kada bi promislila o tome gde se nalazi, ne bi to mogla shvatiti. Ali ona ni ne razmišlja o tome. Sve što može je da pati. Nema osećaj za vreme, ali ono prolazi, negde daleko, mimo nje.
Sva loša osećanja koja je u životu iskusila roje joj se u duši, sada osnažena. A onda primećuje neku tuđu energiju, sličnu svojoj. Oseća da su i drugi pored nje to primetili. Svi oni sada su privučeni toj energiji, mračnoj poput njih samih. Čeznu za njom, dozivaju je k sebi.
Pored žutog zida stoji žena vesele naravi, presrećna zbog kupovine novog stana. Dok planira koje će delove nameštaja od prethodnog stanara zadržati, uverava svog muža da su zvukovi iz zida samo plod njegove mašte ili možda posledica mešanja pića sa antidepresivima.
Jovana Kovačević
