… ein garstiger, breiter Graben…
Dramski tekst Natan Mudri nemačkog pisca, kritičara umetnosti i filozofa prosvetiteljstva, Gotholda Efrajma Lesinga, posle stogodišnjeg odsustva vratio se u srpsko pozorište kao deseta predstava Jovane Tomić. Mladoj rediteljki nije strano posezanje za ljutom klasikom i kontekstualno izlišnom literaturom, ali, nažalost, ni za repeticijom ustaljenih rediteljskih obrazaca, prenaglašavanjem glumačkog pokreta koji vodi u bespotrebne hiperseksualne i parafilične pokrete i zlokobne odbleske neonskih svetala dostojnih jednog čikaškog bordela, tako da se, unatoč uspeloj i valjanoj predstavi, autor teksta jedva suzdržao da kritiku ne naslovi ‒ TUC-MUC.
Stihovi Lesingovog speva prevedenog isključivo filološki, lišeni metrike originala i ritmičkih svojstava (original je pisan u nerimovanom jampskom pentametru), glasno odzvanjaju unutar klaustrofobično zatvorene sale JDP-a, a gromopucatelna didaktika koju bi, i koju će svakako, pseudointelektualna skupina jedino mogla iščitati i predstavi zameriti produbljena je do ispitivanja čovekove biti ne samo na političko-moralnom planu već i ontološkom. Opipavanje bila našeg u potrazi za granicom između socijalnog konstrukta i čisto ljudskog, u potrazi za Lesingovim jarkom između istorije vaseljene i večnih istina, izvedeno je kroz sjajnu koreografiju i korišćenje glumca ne kao tela za reprodukciju i artikulisanje glasa već mesnatog brega čiji pokreti i igra služe da kazuju, iako u predstavi oni ponajviše urlaju, urlaju i stenju do granica fiziološkog apsurda.
Lesingov tekst, čija je prva verzija svetlost dana ugledala davne 1778. godine, a koja je prvi put izvedena u Berlinu 1784, nastaje, delom, kao izdanak niza teoloških nesuglasica i svađa između Lesinga samog i luterijanskog pastora Gecea. Nije pogreška tragove i začetke Natana Mudrog tražiti u Fragmentima neimenovanog autora, dugo skrivanom tekstu gimnazijskog profesora orijentalnih jezika, koje je Lesing lukavo objavio kako bi makar stao na žulj verskoj svetini mesijanskog kalibra.
I zaista, pozivanje na versku toleranciju, pluralizam religija i osporavanje postojanja samo jedne večne istine (na tragu Avgustinovih razmišljanja ‒ determinizam i predestinacija zabavni su jedino ako je vernik potpuno neupućen) korespondiraju sa centralnim i sporednim sukobima vešto skrojenog i zabavnog dramskog speva koji, donekle, i počinje kao klasična građa neumesnog vica: Sreli se Jevrejin, hrišćanin i musliman…
Smeštena u vreme klimavog mira i zatišja labavih nožica, između Trećeg i Četvrtog krstaškog rata, drama prati lik Natana Mudrog (Bojan Dimitrijević). Bogati i umešni trgovac se sa poslovnog pohoda u Vavilonu i Damasku pobednički vraća svojoj kući gde žive Reha (Milica Gojković), njegova ćerka, kako saznajemo na početku, i Daja (Dubravka Kovjanić), njena negovateljica, hrišćanka i družbenica Natanova. Mudri Jevrejin obavešten je još pre povratka da je kuća izgorela, a od Daje saznaje da je Mladi Templar (Joakim Tasić) iz velike buktinje hitrim korakom (i zaista Tasić iz nekog razloga ne prestaje da trči do kraja predstave) spasio Rehu plamene smrti, iako mu to nije bila dužnost. I sam Templar osetio je snagu milosti ljudske kada mu je sultan nekoliko dana ranije, samo zato što ga podseća na njegovog brata, život oprostio i zaustavio odsecanje glave. Na nagovor Rehe i Daje, Natan će poželeti da upozna i nagradi čoveka koji mu je iz samrtnog ropca izbavio kćer krećući se oprezno i, gle čuda, mudro kroz trougao čije su dve strane ‒ sultan Saladin (Srdjan Timarov) i Đakon (Miodrag Dragičević) ‒ velike, opasne i željne istine i, što je najgore, ubeđene u ispravnost i apsolut sopstvene vere.
Koncipirana kao niz scena sa zasebnim dramskim nukleusom i jasno suprotstavljenim funkcijama koje likovi oličavaju, drama barata prostorom (bilo da se o prostoru govori ili su likovi naprosto tu smešteni) veoma skromno, pred očima čitaoca uspostavljajući arhitekturalnu trojku, veoma bitnu na simboličkom planu:
1. Natanova kuća;
2. Dvorište ispred Hrama Vaskrsenja Hristovog (gde dane obično provodi Templar, ispod palminog drveća);
3. Palata Saladinova, konak prekog i odvažnog sultana kako u tekstu tako i u predstavi, uz dozu preterivanja i seksualnih aluzija.
Problem nastaje jer Lesingov spev ne odgovara sasvim želji i nameri mlade rediteljke kojoj je, kako se jasno vidi, svaki scenski pokret veoma bitan, a glumci na sceni i njihova akrobatika važniji od govora i teksta. Iako je Natan Mudri uspela i valjana predstava, tvrdoglavo se nameće pitanje – da li su Jovanu Tomić zanimale bezvremena pouka i tema Lesingovog speva, ili je naprosto tražila tekst koji odgovara njenim aspiracijama i željama? Zašto se Natan Mudri igra danas izlišno je i sumanuto pitanje jer, kao što znamo, za vanvremenska dela trenutak je uvek pravi. Prethodno ostvarenje Jovane Tomić Izlaženje, inovativni igrokaz sa labavom egzistencijalističkom potkom ispod neprijatnih neonskih svetala, nastao po motivima ili inspirisan romanom Hodanje Tomasa Bernharda (omiljenog pisca već pomenute elite), ne odstupa mnogo od predstave Natan Mudri. Svi su elementi prisutni ako se osvrnemo na opus mlade rediteljke, ali ono što Natana čini izuzetkom jeste hrabar i autentičan pristup klasičnim tekstu, ukoliko je to bila namera, i zadržavanje osnovne premise, donekle. Iako za par radijana pucanj u pogrešnom pravcu, rediteljske intervencije, možda nerazumljive i na momente šeretski hipertrofirane, daleko se čuju. U želji da izazove teskobu i nespokoj među publikom, Tomićeva je scenu oivičila redovima za sedenje sa dve strane i tako omogućila gledaocima da, u priči koja govori o sagledavanju apsoluta, istine i delanja ljudskog iz više uglova, dobiju mogućnost zauzimanja različitih pozicija, ali nauštrb jasnog razumevanja onoga što nam predstava kazuje. Ako je Bart sahranio autora, onda je Tomićeva ubila hermeneutiku! Svako čitanje i pokušaj da se iznađu glava i rep predstave vodi u niz ćorsokaka i paradoksa: Zašto Saladin liže svoje mišice? Zašto postoji seksualna tenzija između Natana i Rehe? Zašto Templar uspevši da sačuva sopstvenu glavu, jurca kao obezglavljena muva? Rediteljska rešenja koja povremeno odstupaju od forme i stila kakvu diktira, makar na najosnovnijem planu, Lesingova drama izazivaju čuđenje i zapitanost. Da li je Jovana Tomić u Lesingu videla bezvremenost njegovih stihova i onoga što govore, ili je samo želela da glumci trčkaraju i igraju, pa Natana iskoristila kao intelektualni alibi za saturnalijsko ludovanje? Ipak, mizanscen i kretanje na sceni potpuno su u skladu sa izborom glumaca i podelom uloga. Bojan Dimitrijević, proročkog izgleda i glasa čija dubina i frekvencija zaista miluju publiku, lebdi po sceni kao sen, što je pohvala za kostimografkinje Selenu Orb, koja je sve likove ogrnula u sablasne odore, tako da Natan i Sultan uz vešto korišćenje svetla i senki izgledaju kao Karađoz i Hadživat.
Umotana u krpe, bleda i povijena do zemlje, Dubravka Kovjanić zrači glumačkom energijom, nekom setom koja se čita sa njenog lica i svetačkim mirom. Joakima Tasića je nemoguće bilo uhvatiti golim okom, možda bi foto-finiš posvedočio o njegovom glumačkom umeću, dok Srđan Timarov i Miodrag Dragićević energično i skrušeno dočaravaju viziju mlade rediteljke, štogod ta vizija bila. Izbor glumačke ekipe i stalno strujanje jake energije učinili su da svaka izgovorena reč, svaki gest i pogled, iako nejasan, rezonira sa ostalim elementima.
Muzika koju potpisuje Miša Cvijović, pored koreografije i kostima, svakako je jedan od boljih elemenata predstave. Služeći se savremenim LFO sint-melodijama, filtriranjem i frekvencijama niske oscilacije preko kojih povremeno, iz daleka odjekne jedva čujno solo pevanje nalik na skrušenu molitvu, Cvijović pravi odličan primer polifone montaže u pozorištu. Ritam i melodija često sablasne i suptilne muzike potpuno odgovaraju koreografiji i načinu raspevanog i poetski uzvišenog govora.
Pored kriptičnog rediteljskog postupka i motivacije, minimalistička scenografija takođe zbunjuje. Kao da je Tomićevoj mrsko što napušta enterijer kluba i diskoteke, scena je okupana belom, neprijatnom neonskom svetlošću, a prozor, takođe sazdan od duguljastih neonki, gleda na list palminog drveta, na šta likovi referišu jednom u tekstu, a potom sasvim zaborave, iako Lesing više puta govori u komadu o značaju hladovine ispod palminog drveća.
Dramaturške intervencije Dimitrija Kokanova uspevaju, donekle, da reanimiraju obiman tekst koji se našao pred ekipom, ali u procesu reanimacije nastradala je jasnoća same priče. Tekst je desetkovan, dok su neki likovi nestali, ili su naprosto njihove karakteristike pripojene postojećim junacima, a završnica predstave zbrzana je i nejasna, pa i ona iziskuje foto-finiš za razumevanje. Natanov govor u poslednjoj sceni liči na banalnu egzistencijalističku patnju za kakvom često posežu brucoši na dramaturgiji kako bi oplemenili svoje tekstove filozofskom mudrošću.
Natan Mudri u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta tajanstvenom čini odluku Jovane Tomić da bogatog i mudrog Jevrejina ubaci u kovitlac svoje rediteljske mašinerije. Ukoliko se ispod sablasnog i maestralno koreografisanog ruha predstave, uz sjajan odabir ekipe i neodoljivu glumačku energiju, krije teško dokučiva istina, neka svetlost spoznaje koja će nam malo uzdrmati svet i proširiti vidike, onda možemo pravo izreći pohvalu i preporuku za gledanje. No, ako je Natan Mudri samo izdeklamovao, svojim bogobojažljivim, a opet samouverenim glasom, neku baljezgariju, poput Lisistratinog govora o pravima žena iz perioda kada je mlada rediteljka kasapila Aristofana, devedeset minuta, koliko traje predstava, svakako nisu velika žrtva da se publika upozna sa Lesingovim komadom. U vremenu sunovrata bogova i moralnih kodova, kada Christo auspice regno zamenjuju nule na izvodu kreditnih kartica, Lesing ostaje bezvremen i značajan, a Tomićeva se odlučuje na odista hrabar, iako nerazumljiv korak, tišinu i mirovanje zamenjujući seksualnim tikovima, dahtanjem i algolagnijom kroz mizanscen.
Umesto hermeneutike potrebna nam je erotika umetnosti, Sontagova kaže. Svakako! Erotika umetnosti, ali nikako umetnost erotike. Ili smo, naprosto, licemeri, pa od predstave čiji pisac govori o nemogućnosti spoznaje apsolutne istine tražimo jasniji i jači autorski glas, jer nam je mrsko da neuki ležimo u Lesingovom jarku.
Lektor: Emilija Stojilković
Autor: Nikola Miladinović, dramski pisac i scenarista, apsolvent na studijama Dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti.