ПОСВЕЋЕНО Благо оном кога твоја рука греје, Кога твоје око купа, Ко се јутром крај те буди, На постељи од памука. Још кад осмех сине приде, Срце лудо поскакује, Све се топи од милине, И досегне те висине, С којих никад да се скине, Јер је моје срце лудо, Туђа, оно не зна да си, Само пусте жеље снива, Час букне па се гаси. Усне су њене јастуци меки, Извори среће, чемеру крај, Кад се оне у једно стопе, Осмех је њезин блажени рај. Из тог раја види се поље, Да ли је поље ил` ливада цветна, Мирисом опијен кад загледах боље, То коса њена међ траву шета. А ноћ кад падне, И звезде сину, обасја небо чудесни сјај, Срце од радости само што не свисну, Моје је уточиште њезин загрљај. Загрљени тако лежимо дуго, Погледима милујемо једно друго, Тренутак тај бих вечно да траје, Ал` зора руди бол ми задаје. Скрхан, знам да морам поћи, Док звезде гасну, јава ме зове, Ал` љубав је моја од времена јача, И дању ме враћа у исте снове.
ШАЛ Како нешто тако мало, Може разум да помути, Да се види и где није, А једва смо се и упознали. Свак га има свак га носи, Око врата замотуљак, Ал је један онај прави, Кажем жути, слутим златни, Тај што мени мира не да, Шал најлеши преко реда. Глува ноћ, ни трепет ни шум. Кад у даљини спазих светлост, Нешто ме тргну, к`о совин хук. Ближе да приђем, сјај ме мами, Верујем тамо она је сад, Али из жбуна свитац се јави, То не беше она већ његов траг. Дању је исто, свуда ме прати. Уз сваки бљесак сине и нада. Да нису она и шал њен златни, Ал` увек останем кратких рукава. Докле ћу тако не знам ни сам. Та тканина мека што свуд је видим. Иза овог угла сигурно ме чека, Тешим се тако ал` се не мирим
ТУЖНА ПЕСМА Кроз прозор гледам оголеле гране, Покисло цвеће и рујне зоре, Шта год да видим, осећам исто, Јер само њу чекам и зовем. На срце падоше окови тешки, Ко водопад страшни туга се сручи, Ни киша више не звучи исто, Сад само одзвања по празној души. А соба ова, гвоздени кавез, Тежини њеној робујем млад. Иако свет ме напоље мами, Не желим да напустим њен хлад. Сумрак се ближи, тама пада, А с њом ће и ова луда глава, Што по белом дану само на њу мисли, А ноћ кад дође немирно спава
Биографија:
Родио сам се давно, пре четврт века, седмог дана у месецу који носи име једног римског генерала, по коме ће касније и читав календар добити назив. Мада би неки рекли да сам матор за бруцоша, имаће право, јер сам у животу доста лутао, те залутах и на први факултет који не сврших до краја, већ прекинух кад бејах негде на половини студија, па, по навици, наставих да трагам за собом још мало, док не започех студије на овом факултету средином прошле године. А како сам се уписао баш Србистику, могао бих вам потакно испричати.
Две су основне школе у мом насељу, у које су се деца вазда уписивала. И мало након што преживесмо бомбардовање, дође време да кренем у први разред. Изабраше мени и школу и учитеља. Премда ми није било право што се ту ја ништа нисам питао, испоставиће се да сам, када је био у питању сопствени избор, увек некако пасивно прихватао одабире, јер средњу школу коју сам желео нисам могао да похађам због недовољно броја поена.
Елем, као што рекох, не прође још дуго након матурске вечери и растанка са другарима из детињства, кад уследи пријемни испит на коме се ја слабо снађох и невољно уписах школу за коју сада тврдим да је не бих мењао ни за најелитнију средњошколску установу, иако ми се тог лета 2009. чинило да сам био ђак који се најнерадије уписао у први разред средње школе.
Нисам ни слутио да ће ми средњошколско доба, иако се мање учило градиво, а више се ипуњавали неки захтеви младости и сазревања, остати у најлепшем сећању као период који је из трагично предвиђеног неприметно прерастао у најбезбрижнији период живота.
Све ће ми се то, како се каже, обити о главу када по инерцији уписујем факултет, који је према областима изучавања сличан врсти средње школе, заборавивши притом како сам у недавно завршену школу доспео.
Како не бих више дужио о лошим одлукама и пропуштеним шансама, желим само да истакнем да сам био врло срећан када сам се због, по први пут на факултету уведене, листе жеља нашао међу колегама са којима сада студирам.
Поезију сам више писао, него што сам је читао, а онда се појавила девојка због које речи су просто почеле да надиру, те је природно било да их само пренесем на папир. Нисам стигао да одрастем на песмама градских боема јер су одавно изумрли, али сам изузетно захвалан оним људима који су изабрали да ми читају баш песме Чика Јове Змаја.
Будући да је из пера изашла тек неколицина песама, претежно љубавног карактера, преда мном се отворио читав нови свет који је пун неистражених предела .
Никола Пепић