ТРАГАЊЕ У најтужнијој песми туга се не помиње. Винеш се у потоњу сумњу, Сунцу под облаке. Трагаш за вечном лепотом ништавила. Но, не знаш где да идеш. Ено... У оној исконској доброти, што за њу нема места на овоме свету, видиш трачак светлости и дозлабога таме. И више ништа није онако како је некада изгледало.
ЈОРГОВАН Раскош пролећног мириса буди ме из бајке у неку нову, док Вивалди у позадини свира. На столу јоргован глади ми чула и дражи сећање на тебе. У долини јоргована тон твог гласа са мојим текао је низ поток, уливао се у реку и налазио своје место међу милион истих. Оставићу јоргован; нека ме подсећа. Некад су сећања лепша од успомена.
ЛАНЦИ НАДЕ Мој си покидан сан за који се борим и моје си писмо које ћутећи гори, Беатриче која ме води и Јулија која ме воли. Замор твог трептаја замара ми схватања и целог поробљава у ланце наде. Јаде тајим, а њој је одавно судбина негде записана. Као да је пресуда – чека нечији печат. Голуб ми слеће на раме, шапуће тајну, а другоме носи писмо. Само на тренутак помислим да заиста нема наде. „Још једна змија очаравајуће коже чека да је скине.” Настављам да се надам, верујући да се добро добрим враћа. Никоме не желим зло.
Никола Благојевић