Праоче, те питам, твари, тешко Луна док крвари што је гоне вуци тамни из сви’ они’ бајки давни? Зашто сузе, токе сјајне очи њене плачу бајне? Што их лије као кише једну, другу, све навише? Док су оне горе ишле под груди јој беле сишле деца њена изгубљена, заробљена од времена. Сва су деца ликом лепа али авај, јадна, слепа. Ум им мрачне капи светле, не дотиче одојчад тле. Бауља лимбом хорда клета мир не нађе овог света. Слику једну само знају вечне сјаје у бескрају. То је моје тужно племе, усуд нам је тешко бреме. Да нас мрзе, да нас туку да нам ломе прсте руку. Ал’ док има нама гласа нема свету овом спаса, певаћемо да нас чују сви бедници што нас пљују. Но спокој нам душа иште и друге нас муке тиште, тих је шапат тог пораза плашимо се свог одраза. Праоче, те питам, твари, тешко Луна док крвари што ме гоне вуци тамни из сви’ они’ бајки давни’?

Крај обале реке Лета лутах видех чуда света то острво с ума пало, једно друго, хладно, мало. Трешње кушах забрањена града, слађе него жена. Гледај маглу, драгуљ скрива док се око њега слива. У палати са звоником живим, бејах сужањ ником. Још ме зове сва равница, али авај нисам птица. Пустопољем вук ме хроми гони, јури, наду ломи. Савладаћу своју тугу, у бескрајном плавом кругу.

Кротка Сапфо жустра стиха, песме су ти ватра тиха у њих звезде сестре своје хитре мисли кроје твоје. Искрама ти очи блеште, а њине су стреле веште ко боји се тог погледа, недостојан је да гледа. Ниси, Горго, Спарте сила, али твоја стофа мила пркос има као Триста пуним сјајем кад заблиста. Само једну имаш ману што не слушаш срца страну. Ал’ чекаћу шансу даљу понећу те ко медаљу.

Вељко Милановић