Tren Nismo bili ni istih godina Dok su se u Istri lomili talasi, A u Dubrovniku rušili bedemi kao domine, Nismo bili ni iz istih svetova Dok su se lednici topili, A na Mont Everestu nicale prve biljke, Nismo bili ni nalik – Dok je njemu svitalo, Meni je sumrak ljubio kapke, Dok su meni cvetale lale, Njemu je korov u dom ulazio Nismo bili ni drugovi, ni saputnici Dok su u Africi tražili parče hleba za bolan trbuh, A u Engleskoj gordo ispijali drugu šolju čaja, Nismo bili ni iz istih operskih priča Dok sam se borila sa crnim i belim labudom u sebi, On je bio hrabri ratnik što umire u naručju ljubavnica, Nismo bili ni na početku, Nismo bili ni na kraju, Kada smo se sreli, Kada smo se ugledali Dok su ptice dodirivale površinu Sene, A istanbulske tezge popuštale pod težinom voća; Ali u tom času, Koji je stao, Znala sam da ću ga Hteti i voleti za narednih godina sto – A on se nasmejao, Nasmejao jer je to već dugo znao.
Sonja Sonja je želela Ručno ispisana pisma Oko kojih se mora potruditi, Ona koja su uokvirena lepom vrpcom Žigom Kovertom sa zlaćanom prašinom na njoj Sa par lepih redaka Urednog rukopisa I Nežnim emocijama Koje bi je noću smirivale i uspavljivale, Sonja je želela da zatekne Raznobojno cveće U korpi svog bicikla Kada bi izjutra pojurila kao muva bez glave na obližnju pijacu, Želela je da zastane Razrogači oči u iznenađenju Oduševi se tananim laticama I Sačuva miris u nozdrvama Dok gleda oko sebe Srećna što će moći još jedne noći Da smesti između korica knjiga Esenciju nečijeg truda, Sonja je želela da čuje pri izlasku sunca Kamenčiće kako lupaju na njen prozor, Tada bi sanjivo otvorila teška krila Ugledala korpu kako se gnezdi u travi Razbudila bi se istog trena I Zbunjeno bi pošla niz stepenice, A tamo bi Otkrila svoje omiljeno voće Sveže, Kao krv crvene Jabuke I Dok bi joj rosa kupala bosa stopala Bila bi dečje srećna Što postoji neko ko ne zaboravlja bitnost sitnica, Sonja je želela da na svom skrivenom mestašcu Gleda predivne zalaske sunca Maštajući kako će nekada Udvoje beležiti svako gašenje zraka I Da će je neko ogrnuti jaknom Zagladiti joj kosu iza uva Dok se ne zajapuri od miline Zadovoljna što može sa nekim da podeli Tišinu, Sonja je želela da joj neko okrene dlan Poljubi joj pregibe i svaki prst pojedinačno Da usnama prati putanju vena do grla Kako bi ga odvela kući Zbog pažljivosti Marljivosti I Da bi ga volela cele noći Jer se odnosi prema njoj Kao prema živom biću Vrednom strahopoštovanja I Ostajanjem bez glasa, Sonja je želela famozni Doručak u krevetu Kada se primećuje pokretanje zavesa zbog vetra Kazaljka kako kuca u ritmu na satu Zvuk automobila na ulici Kada se rastače u vremenu Mazno proteže i zeva, Sonja je želela Da kada se okrene Kraj sebe ugleda osobu Što joj daruje voće Iznenadi je cvećem Ljubi je u dlan I Želela je da kada krene Ostavi pismo Koje bi čitala kada ostane sama; Sonja je želela najprostiju stvar: Da neko misli na nju Svakim svojim udahom i izdahom.
Nomadsko srce Imam jednu reč Za vašu ravnotežu Za vaš mir Ili Komfor, A ta reč je: Dođavola! Slomiću sve čaše Sve flaše Tanjire I Piksle Tri dana i tri noći Udaraću na vrata Prozore Krovove, Popeću se na sve stolove Zviznuću muzici I Okupiti ih oko stola Da sviraju najglasnije Najjače Najtužnije I Najveselije, Reći ću vam: Dođavola!, Dođavola, Lepe moje dame, Zgodni moji muškarci, Dođavola Sa vašim skockanim savršenstvima Istreniranim ponašanjima Brigama o tuđim mišljenjima, Dođavola Sa vašim zaprepašćenim licima Negodujućim uzdasima Iskrivljenim grimasama, Dođavola Sa palanačkim ogovaranjima Neslaganjem i neodobravanjem, Osuđivanjem i pametovanjem, Dođavola, Kažem, A mislim vam dobro, Jer kod mene ne prolazi Što bi kod drugih – Ja želim da buktim Vatrom hiljadu ognja, Ne plašim se da sebe slomim, Lava je u meni, Izopačenost i blud, Neobuzdanost, Plahovitost, Perverznost, Mrak i svetlost, Sve što vi potiskujete Na meni gledajte, Projektor sam Skrivenih vam želja I Željene vam hrabrosti, Zato vam i govorim Dođavola, Pod nos stavljate Tričavu lepotu Prolaznog tela Kao da ne znate Da pre ili kasnije Ona satruli I Od nje ostane Samo zadah nečega Što je nekad bilo oku ugodno A duši sumnjivo, Dođavola Sa vama Tako stegnutim, Lepršavi krajevi moje suknje Više života imaju Više strasti Od vašeg pogleda sa visine Od vaše prepotentnosti Narcisoidnosti, Žalosne moje ptičice, Dođavola Sa vašim pravilima za sve Propisima i normama, Ne možete lepo ni da dišete, A to ni za šalu Više nije, Dođavola, Trista puta, Dođavola Jer me gledate i ništa ne razumete, Strana sam vam Ciganska mi je duša Nemirna i divlja I Cigančicom me zovite Jer me muzika Misterija Veselje Sloboda Prati, Sve ono što od čega vi zazirete Što ne pojmite Čega se stidite, Zato Dođavola Sa vama, Nomadsko mi srce Ide od vas što dalje, Jer odavno ste zaboravili Za šta se živi I Za šta se umire, Dođavola, Ostavljam vas da hibernirate.
Mala kreatura Raspukla sam se kao sočna voćka Nepravilnog oblika Što otkriva ponutricu Tamnu Vrelu Slatku Što razaznaje Dozrelost ovog mi tela Obavijenog platnenom belom suknjom i majicom Raspukla sam se i procurila Ja, Posve mlada žena, Sa zagasitim licem Satkana od vlažnosti i soli Sa zdravim i veselim očima Što odaju neposlušnost I Suvom kosom čiji miris Leprša do muških nozdrva Umnogostručava im ličnost Tako da im čula, Od tada, Postoje sama za sebe. Raspukla sam se, Ja, Mala kreatura, Što imam svoje srce Svoju krv Svoje prezime Pred mnoštvom njih Što bi me zvali imenima nekih ukusnih stvari Što bi me ograničili Da na kratkom udisaju Što se kotrlja kroz njihova grla Zauvek postojim, Ljubomorno bi me na usnama držali Označivši me celu kao slast Koju bi u sebi Kao tajnu čuvali. Raspukla sam se munjevito Raspaljujući vizije Što snovi nose Što žene daju Na nekim čvrstim grudima, Ostavljajući svoj trag Maslinovog ulja i limuna Nara i jorgovana Da bi me prizvali u sećanje Kada im bez mene teško bude, Dopustila sam da među ljude U meni uživaju, A da se nikad Ne odaju. Sa ljupkim zvukom Ja, Mala kreatura, Dolazim im Na vrata Radosna i opijena Raspuknem se od sladostrašća U osmehe obučena, Pa nestanem Da mi se senka očekuje Da se ne podižu glave Od ushićenja zbog mog mogućeg javljanja I Bolim do ozdravljenja Pa do pada u postelju Sve sa jeseni Pa do proleća, Raspuknem se, Postanem Njihova I Avet i žena. Zbog raspuknuća Kao u ljusci oraha Što meku belinu u sebi čuva Sva sam od planinskog mleka Prohladna i pitka, Sveža na krajevima Hranljiva u sredinama, Brzaci i slapovi su mi u pogledima Žeženo zlato na kapcima A neoivičen oreol bledo narandžastih breskvi Na obrazima I Ne stidim se toga Što se neosetno menjam i vajam Otkrivajući se kao ono što je nepoznato, A sluti se, Zato mi se mogu svetiti Muškog roda ratnici, Prezirom me kazniti Što nisam jarosna pustinja Već sam im Glad i žeđ Narasla do bezumlja, Ali kada žena pristane Da se raspukne Raspoluti To je zato Da bi postala gubitak Sa kojim se niko ne može pomiriti. Raspukla sam se Ja, Mala kreatura, Koju više nemaju, A još uvek je Sa novim godišnjim dobom Iščekuju.
Ivana Jovanović
