Ime mi je Tamara Đokić, rođena sam i odrasla u Nišu i student sam osnovnih studija Novinarstva na Filozofskom fakultetu u ovom gradu.
Već na nekim od svojih prvih fotografija grčevito držim olovku dok skoncentrisano žvrljam po papiru, otkrivši jezik u boji i liniji kojim mogu komunicirati i kad mi glas zakaže. Od raznih konkursa za dečje časopise još u predškolskom uzrastu, mama me je motivisala da se kreativno razvijam, a kada se odgoju pridruže i razni nastavnici i profesori, brzo vam kao karakterno obeležje prilepe „ono dete što lepo crta” i to ume u delikatnim godinama da stvori raskol i pritisak.
Iz velikog inata nisam htela upisati umetničku školu, ali se zbog toga nikada nisam pokajala, upravo zato što moj aršin interesovanja i sposobnosti nikada nije bio samo crtanje. Od pubertetske sumnje u sebe spasilo me je otkriće grafičke table i digitalnog crtanja, te tako ulazim u svet frilensa još sa 11 godina, kada je lični priliv novca utešio moj strah o izboru školovanja.
Rad sa klijentima je mač sa dve oštrice i naučiti da balansirate profit i lični užitak je večiti izazov. Tokom srednje škole radila sam maskote za firme, ilustrovala omote vinskih boca, kao i likove, mape i objekte za mobilnu igricu, ali se sumnja u sebe ponovo vratila kada je došlo vreme birati fakultet. Prvi put u životu mi se dogodilo da zamrzim nešto po čemu me drugi prepoznaju i čemu se uvek mogu okrenuti da me nemušto smiri i razume i bila sam sigurna da više nikada neću moći i želeti da crtam.
Ipak, kao kada se trava počne pomaljati kroz napukli beton, kreativni izraz i podsvesni poriv da stvaram vratio se iz višemesečne hibernacije. Uz puno bodrenja konačno sam posustala i vratila se frilensu, ovog puta pod ličnom markom i bez poslovnih posrednika. Tako je nastala Magnovena, moj ilustratorski alias pod kojim stvaram i kojim već potpisujem jednu koricu knjige.
Crtanje je naporan i komplikovan jezik, naučila sam da mu pristupam nežno i sa strpljenjem, a kada ga kapitalizam obesmisli nužno je vratiti se unazad i pronaći ponovo iste one principe koji se kriju iza detinjeg, besciljnog i meditativnog žvrljanja i naučiti jednostavnost sreće koju indukuje.