Секира удара у пањ.
Под брдом јече сељачки гласови. Парају врели ваздух бола и болести. Најгора су времена. На пању цепаница. Секира засеца у месо дрвета, довољно суво да из њега никада живот не исцури.
Сељанке иду босоноге. Прљава стопала боде јој жега. Под платном и риђом косом врат се зноји. Грло стеже. Мртве пчеле хватају се исушеним ногама за цвеће на велу, око њеног врата, руку, она гази по полумртвим и мртвим пчелама.
Одјек ивера који лети, нит само секире која удара, нит дрвета које пуца последње је што слуша. Затвара очи и замишља ижуљане, суве, криве руке како цепају дрва на овој врућинштини.
Сељанке певају, изврнуто, грлено и очајно, песму, невеселу песму која проси. Крвави месец прати их на небесима. А дан је. Зној капље на исушене пчеле и лешине глиста и прожима је онај гори осећај, осећај да није рекла шта је имала. А руке ударају у лимене шерпе, сељанке моле затворено небо. Суве руке секу даље, знају да ништа неће измолити.
***
„Да се удајеш”, вели отац кад дође у село.
„Рано је”, вели баба из ћошка.
„Не можемо и тебе хранит.”
Она кида цветне венце. Умива се над коритом у дворишту. Иза леђа братовљеви кораци односе буклију далеко од дома, чак до другог села.
***
Вишња Иванча саградила је сама кућу на врх брда. Само је Иванча зову. Не знају одакле је дошла, а кажу – западније. Нико јој се у селу првих четрдесет дана није обратио. Она онда дође, вукући чабар воде са бунара и уз брдо, па кроз Иванчин недовршен плот. Тада ју је први пут видела изблиза. Вишњина црна коса повезана марамом чистом као јануар. Гледала ју је окренуту леђима како избацује земљу, а ни зној јој се није сливао низ црне прашњаве руке. Приђе тихо. Саплете се о грумен, чабар полети, она га задржи да се вода не проспе.
Вишња је гледа. Бацила је на њу сенку, дугу и тамну. Хладније је у њој. Очи кажу: „Шта желиш?”
„Ја иђах на воду.”
„Јеси.”
„Шта чиниш?”
„Копам бунар.”
„Ево ти.”
„Реци.”
„Ево ти воде, окрепи се, гледам одоздо да ниси ожедњела.”
Жена јој узе чабар. Отпије гутљај и врати. „Пиј.”
„Шта ја?”
„Ти си се уморла довдје.”
Она прихвата чабар, и нешто јој је у рукама тежак. Вишња је гледа хладним, озбиљним очима.
„Иди доље”, говори.
„Што?”
„Иди доље.” А очи говоре: „Отац ће те грдит.”
А очи говоре: „А што ми твој отац може?”
Она силази у село. Не осврће се. Гребе је ружа коју осећа у недрима, опија је њен мирис. Није ухватила тренутак када ју је груба рука ту заденула.
Биографија ауторке:
Искра Дејановић пише о људима које воли.
Рођена је 2004. године у Београду и студенткиња је српске књижевности и језика на Филолошком факултету у Београду.
Објављивала је приказе књижевних дела и један интервју на сајтовима Куш!, Helly Cherry, XYZ и другим.
Учествовала је на песничким конкурсима „Мали победник 2016”, „Хоћемо ли на пут љубави”, „Песнички сусрети деце и младих Чукарице”, „Песнички поздрав пролећу”, „Македониумов конкурс” и другим, на којима су објављиване њене песме.
Заступљена је у зборницима „Кад слобода проговори” и „Између два света” (2026).
Роман „Бунтовница” објављен је 2019. године у издању Нове Поетике.
Фотографије: Anita Austvika, Unsplash