Brankica Sebastijanović se sa Anom Frank prvi put susrela u školi, a godinama kasnije i na sceni, kada joj je reditelj Stevan Bodroža poverio ulogu devojčice, čiji zapisi i danas svedoče o stradanju Jevreja tokom Drugog svetskog rata i čuvaju uspomenu na milione žrtava Holokausta. Kroz glumačku igru publika je na pozorišnom festivalu „Osmeh Niša” upoznala vedru i hrabru devojčicu koja, uprkos užasima rata, nije klonula duhom, a njena priča ostala je poruka nade za generacije koje dolaze. O tome kako je gradila lik Ane Frank, šta predstava donosi publici i koje poruke njena priča nosi i danas glumica je govorila za „Bez limita”.
Šta Vam je bilo najvažnije da prenesete publici kroz svoju interpretaciju Ane Frank?
Meni je bila ideja da je najverodostojnije prikažem, da je ljudi kroz moju izvedbu dožive onako kako sam je ja doživela dok sam čitala taj dnevnik i razmišljala o njoj, da osete tu toplinu i strašnu snagu koju je to mlado biće nosilo sa sobom.
Koliko Vam je priča Ane Frank bila poznata pre nego što ste počeli da radite na ovoj predstavi?
Verovatno kao i svima iz lektire. To je bila obavezna lektira u mojoj školi i ono što sam ja znala o toj priči. Nisam je posle kroz život nešto mnogo istraživala, u smislu da sam imala priliku da se ponovo susretnem sa tom pričom. Tek kada su me zvali za ovu ulogu, uzela sam da pročitam iz početka ceo dnevnik i sve ono što sam pronašla vezano za Anu Frank.
Kako je tekao sam proces rada na ulozi i šta Vam je u tom procesu bilo najzahtevnije?
Obožavam ovu ulogu da igram. Svesna sam odgovornosti koju ona nosi i stalno se trudim da se tako odnosim prema njoj. Uživam u igri sa svojim kolegama i uopšte u celoj zamisli predstave. Meni je, moram da priznam, proces bio izuzetno lagan. Sa rediteljem Stevanom Bodrožom jako lepo sam radila i nekako smo se odmah razumeli. Odmah smo se našli u zamisli kakva ona treba da bude i onda smo samo u tom smeru istraživali.
Trebalo mi je vremena da osvojim tu ulogu. Možda mi je najzahtevnije bilo to što su njeni monolozi zaista integralno preuzeti iz dnevnika. Ništa nije menjano. Ona je pisala malo poetski, a za glumca je to najteže da se igra, zato što to vuče na neki način izražavanja. Trebalo mi je malo vremena jer nisam želela da menjam redosled reči. Htela sam da tako izgovaram te rečenice, te monologe, da to živi i zvuči što uverljivije, kao da ih ona govori.
Koja Vam je činjenica iz Aninog života bila najemotivnija?
To što nije klonula duhom do poslednjeg trenutka. Iako se iz njenog dnevnika ponekad učini da nije bila svesna šta se dešava, zapravo se, kada se taj dnevnik malo dublje pročita, vidi da je ona bila vrlo svesna, samo sebi nikada nije dala da potone i izgubi nadu. Ona se baš, baš do poslednjeg trenutka nadala da će sve biti u redu i čvrsto je verovala u to.
Da li ste tokom pripreme otkrili nešto što vas je posebno iznenadilo ili navelo da o njenoj sudbini razmišljate na drugačiji način?
Otkrila sam svašta što se tiče same priče i odnosa sa dečakom koji zauzima dosta prostora u dnevniku. U predstavi ga, naravno, i mi igramo i on je apsolutno značajan. Jedan veliki deo dnevnika posvećen je njemu, što je nekako i prirodno jer je ona bila u tim godinama, godinama prvog zaljubljivanja. To je, s druge strane, čini još tragičnijim, jer je ona sve to doživela u zatočeništvu.
Mislim da je to nešto što ti otvori oči, jer se vratiš u te godine i svoje prve ljubavi, a onda shvatiš da je ta devojčica to doživela u takvim okolnostima. S jedne strane, mislim da je to bio blagoslov sa neba za nju, da ima snagu, jer svi znamo kakvu nam snagu daje ljubav. Mislim da su se oni držali zajedno u tome.
Koliko je bilo zahtevno pronaći meru između njene mladosti, vedrine i tragedije koja ju je zadesila?
Kada smo radili ovu predstavu, bili smo svesni da je namenjena deci od šestog, sedmog razreda pa nadalje i nismo želeli da bude toliko tragična. Svi znamo da je to tragična priča, ali smo se nekako trudili da nađemo meru u igri, da bude ipak razigrana. Jer, kada se pročita taj dnevnik, bez obzira na to što znamo da je pozadina užasna, imaš utisak neke radosti, jer je ona pisala sa radošću.
Meni je izuzetno bilo bitno da je prikažem kao nekoga ko je pun života, jer ona to i jeste bila, radoznala i pozitivna. Tako da smo tu tražili neku granicu, da se ipak zadrži tragika, ali da ne ovlada celom predstavom.
Šta biste voleli da publika prepozna u Aninim mislima i načinu na koji je posmatrala život?
Pored toga što je bila strašno darovita za pisanje, što je samo po sebi ogroman talenat, ona je imala svega 13 godina. Nekako mi se čini da ljudi treba na to da se vrate i da shvate da je jedno dete pisalo takve reči i imalo takve misli. Tu ima gomila misli koje bismo svi mogli sada da koristimo u smislu bodrenja sebe kada padnemo, neki njeni zaključci o životu i uopšte način na koji je analizirala, čemu je davala prednost u odnosu na neke nevažne stvari.
Ona je vrlo lako mogla da potone u tome što nemaju šta da jedu, ali je nekako to gurala u drugu stranu. Ona to pominje u dnevniku, ali tome ne daje značaj.
Kako je rediteljsko rešenje doprinelo prikazu Aninog života?
Bodroža je želeo da tom repeticijom, tim ponavljanjem, prikaže da su oni dosta vremena proveli tamo i da im je svaki dan bio izuzetno sličan. Nisu imali susrete, osim sa tim ljudima koji su im nabavljali hranu i lekove, niti sa spoljnim svetom. Jedan paradoks, jedna tragedija u kojoj su oni živeli u tom malom prostoru, a oko njih je život bujao i odvijao se sasvim normalno. Bodroža je želeo da to prikaže repeticijom i to je njegov rediteljski pečat.
Šta biste voleli da deca ponesu sa sobom nakon gledanja?
Meni je svaki put to posebno emotivno, i na Poklonu i kod nas u pozorištu kada igramo, pogotovo kada vidim u prvom redu decu, devojčice tog uzrasta, i kako reaguju na predstavu. To mi je već dovoljno. Čini mi se da je dovoljno da deca u tim godinama, čak i ako nisu imala priliku da čitaju dnevnik, upoznaju tu tragičnu sudbinu i da možda malo jače zagrle svoje roditelje.
U jednom od intervjua naveli ste da publika nije očekivala istorijski poznat kraj. Možete li nam reći nešto više o tome?
Da, zato što smo mi napravili metaforički kraj. Nismo ga toliko potcrtali, malo smo se poigrali sa tim lutkama i želeli smo da zadržimo da su oni nastavili tim duhom da žive negde gore.
Razgovarale: Jelena Jocić, Anastasija Arvai
Foto: Veljko Vidojević/Bez limita