Vienna Slow down, you're doin' fine You can't be everything you wanna be Before your time Although it's so romantic On the borderline tonight, tonight Too bad but it's the life you lead You're so ahead of yourself That you forgot what you need Though you can see when you're wrong You know you can't always see when you're right You're right Billy Joel, Vienna
Kada sam stigla u Beč, klima je bila prijatna. U skrivenom kutku sopstva očekivala sam da će promena biti osetnija jer ipak sam putovala skoro deset sati, ali ni vremenska zona nije promenjena, a u vazduhu sam i dalje osećala blagi dah Balkana. Bila sam dovoljno blizu svojih korena, a opet okružena potpuno novim prizorima i kadrovima koji navode na pisanje scenarija i maštanje o režiji. Volim putovanja i priželjkujem nešto novo, drugačije svaki put kada se izmestim iz rodnog grada, koliko god to kratko ili dugo trajalo. Verujem da ovo nije izolovano, već pomalo univerzalno iskustvo jer pamtim vesela prepričavanja prijatelja i poznanika, u kojima i dopola popijeno piće nedopadljivog ukusa postaje pozitivna uspomena jer je drugačija i sveža. Moj gorki napitak bile su trule voćke na dnu plastične kutije koje su mi izmamile osmeh kada sam došla u smeštaj sva ponosna jer sam ’dobro prošla’. Tog leta u Beču su osvanula 52 vrela dana i zasijale 53 tropske noći.
Na pijaci pazarim čeri paradajz i maline skoro svakog dana; na lepi plavi Dunav dolazim vozom gde prethodno zamalo da odjezdim sa mašinovođom u nepoznatom smeru. To što brojni ljudi razumeju naš jezik, pored statistika gde Beč zauzima visoko mesto, čini da se osećam sigurno. U Action-u često kupujem po niskim cenama bezbroj stvarčica za čišćenje, banana čips i maske za lice.
Znam svaku liniju metroa.
Mizera Kao oko mrtvaca jednog sjaje oko našeg vrta bednog, fenjeri. Da l’ noć na Tebe svile prospe? Jesi li se digla među gospe? Gde si sad Ti? Voliš li još noću ulice, kad bludnice i fenjeri stoje pokisli? A rage mokre parove vuku, u kolima, ko u mrtvačkom sanduku, što škripi. Da nisi sad negde nasmejana, bogata i rasejana, gde smeh vri? O, nemoj da si topla, cvetna, O, ne budi, ne budi sretna, bar Ti mi, Ti. O, ne voli, ne voli ništa, ni knjige, ni pozorišta, kao učeni. Kažeš li nekad, iznenada, u dobrom društvu, još i sada, na čijoj strani si? O, da l’ se sećaš kako smo išli, sve ulice noću obišli, po kiši? Sećaš li se, noćne su nam tice i lopovi, i bludnice, bili nevini. Stid nas beše domova cvetnih, zarekli smo se ostat nesretni, bar ja i Ti. U srcu čujem grižu miša, a pada hladna, sitna kiša. Gde si sad Ti? Miloš Crnjanski Beč. U revoluciji. 1918. Za studentesu, Idu Lotringer
Jelka prepuna ukrasa – rustičnih, sjajnih, onih srećnih što bejaše kupljeni u akciji ’3 for 1€’, urbanih primeraka avangardnih umetnika… To je bio decembar. Austrijska prestonica tokom praznika doživela je još jednu turistički uspešnu sezonu. Nedostaju mi duge ulice i kartica za telefon s neograničenim internetom. Šetala sam upijajući sve oko sebe i ne razmišljajući kuda idem jer je bilo dovoljno zastati, ući u aplikaciju i odlučiti da li ću na U-Bahn ili bus.
Gotovo uvek živahno izgovoreno ’Hallo/Servus’ kao pozdrav sastavni je deo svakodnevne komunikacije. I ja ga koristim. Topli krompir i šargarepa moj su izbor u hladnim danima.
Dani provedeni u Beču prošli su otužno brzo. Nedostaje mi. Divila sam se biserima secesije, pažljivo opažala postavke u muzejima, u katedralama ostajala bez daha. Istraživala parkove i šetala satima, pričala s meštanima i turistima. Zatvorila sam poglavlje odlaskom u antikvarnicu kuda ću prvo otići kada se vratim u Grad muzike.
Do sledećeg susreta,
Wiederschaun!
Slow down, you crazy child And take the phone off the hook and disappear for a while It's alright, you can afford to lose a day or two, ooh When will you realize Vienna waits for you?
Anastasija Arvai